Poljoprivreda je u Vilovu glavna, pa se ne priča o silikonima

- Niko nam ovde ne dolazi, niko nas ne obilazi - žale se meštani. „Ali, evo, mi smo sad došli i imate priliku da nam kažete sve što vam je na duši”, nudimo im rešenje. Ali džaba!

Uprkos zanosnoj prirodi kojom su okruženi, Vilovčani kažu da ovo selo više nije primamljivo. Nemaju apoteku, ni veterinara. Pop i lekarka dolaze iz drugih mesta po potrebi. Đaci koji pohađaju starije razrede osnovne škole moraju da putuju u Titel, a mnogi se opredeljuju da srednju završavaju u Novom Sadu. Mladi do skoro nisu imali ni kafanu u kojoj bi mogli da izađu, a otkako su je dobili, biju bitku sa starijima, jer svi bi baš tamo na pivo i žur.

- Imamo dosta neženja, a udavače su pobegle u grad - kaže matičarka iz Mesne kancelarije Jelena Panić, koja godišnje sklopi oko deset brakova u Vilovu. - Mnogi hvale selo, ali mladi nemaju gde da se zaposle. Znaju oni da uživaju, ali ni toga nema ovde...

- Kako se ovde živi? - pita nas deda Vladimir Ćurčić na naše pitanje “kako se ovde živi”. - Pa, kako ko... Ko bolje, ko lošije. Ko ima više zemlje, više radi. Ko je bolestan, njemu je teže.

Ono što Vilovo ima i čime se diči, jeste Amatersko kulturno umetničko društvo „Ružini cvetići”, koje broji oko 50 članova u tri grupe. S obzirom da nemaju finansije, dobro funkcionišu, kaže osnivačica Ružica Bojanić, rođena Čenćanka, koja nas je primila u svoj vilovački dom.

- Ne znam šta da vam kažem o Vilovu jer se u njemu ništa ne dešava, a ja sam se igrom slučaja u upustila u to da nešto bude - kaže Ružica. - Prošlo je devet godina otkako smo počeli sa radom i trudimo se na sve moguće načine da poživimo i opstanemo. Srećom, imamo veliku podršku roditelja.

S tom idejom, već treću godinu zaredom održavaju manifestaciju „Vojvođanska tradicija” koja okuplja 11 društava. Ideja je da stalno idu u posetu nekom drugom mestu, jer činjenica je da folklor drži putovanja i da je to najzanimljivije svim članovima. Osim toga, skoro deceniju idu na međunarodni festival u Bajmok, dok je njihova opština predložila manifestaciju „U susret Božiću”.

- Kad smo krenuli s radom u januaru 2008. godine, imali smo 87 članova. Znate li vi šta je to za Vilovo? Već 1. marta smo imali nastup i napravili takvu atrakciju, da je moj dever stao nasred ulice i upitao: „Bože, ne mogu da verujem da Vilovo ovako izgleda” - priseća se Ružica.

Danas Vilovo izgleda, istina, opustelo. Mladi su ili u Titelu u školi, ili na njivama, jer kad jedan traktor iziđe na ulicu, svi kreću za njim. Stari, di po koji, sede “ispredkuće” i divane, a žene sređuju dvorišta i bašte. Poljoprivreda je glavna, pa se ne priča o silikonima, kaže Ružica. Mada, ne može se reći da ovo zavučeno mestašce nije prometno. Dok smo pokušavali da prebiramo po sećanjima starijih Vilovčana, kamioni, autobusi i traktori remetili su nam razgovor. Ipak, stigli su da se pohvale fudbalskim klubom “Obilić” iz kojeg su čak četiri momka otišla u bolje klubove - dvojica su o’šla u Temerin, jedan “negde u Srem”, a jedan u Austriju.

- Nemamo nikog značajnog u selu, ali eto, ja sam u Upravi kluba - hvali se deda Vladimir, koji je, iako nam nije to rekao, zapravo komesar za bezbednost i počasni član kluba!

- Sad su u ribnjak puštali mlade šarane i amura. Ima svakojake ribe... Dolaze i ljudi sa strane da pecaju. A kanal ne poribljavaju i ne treba ni dozvola, tamo mi matori idemo - priča deda Sava Milutinov.

Lea Radlovački

Vilovski il’ vile?

Kažu jedni, nemojte pisati o ovome. Ali, upravo ta priča ima najviše smisla o nastanku Vilova, uveravaju drugi. Nekima oficir Vilovski ne pije vodu, pa su ubeđeni da su vile, mitska bića, umešale prste i... ko zna šta još.

- Naš komšija ima priču o tome - kaže drugi komšija kojeg nećemo imenovati. - Taj komšija se pre dve godine vol’o s komšinicom u bašti, pa je dolazio kući sav znojav. Pita ga žena: “Pa, di si ti do sada?”, a on joj odgovara: “Joj, uzjašila me vila, pa me jahala do Mošorina i nazad.” I ona mu to jedamput oprosti. Kad se jednom napravila da spava, on ust’o i o’šo, a ona krene za njim i zatekne ga s komšinicom na gomili. Uz’la metlu, pa ud’ri po njim’: „Tako, znači, tebe vila jaše?” Ta priča mi najviše ima smisla...