Otac mu je UMRO jer su mu OTKAZALA OBA BUBREGA i nakon NEKOLIKO GODINA provedenih NA DIJALIZI Najvažniji poziv u životu sa crnog tržišta... BUBREG NAŠAO PREKO DARKVEBA!

Jedino Draganovo rešenje bila je transplantacija. Ali, to je, zahvaljujući nekadašnjim izmenama Zakona o transplantaciji, postalo skoro nemoguće. Naime, iako je naša zemlja pre nekoliko godina usvojila takozvani španski model transplantacije organa, po kojima su svi punoletni građani automatski donori, osim ako se ne izjasne suprotno, izmene zakona bile su takve da je doniranje organa bilo gotovo nemoguće, pošto je traženo da se rodbina osobe koja je podobna za doniranje (a to znači da je doživela moždanu smrt i da je na mašinama za održavanje, tako da su joj ostali organi sačuvani), mora izjasniti da li pristaje na doniranje. To je važilo čak i u slučaju da je osoba o čijim se organima radi, ranije izjavila da želi da donira organe u slučaju moždane smrti. Naravno da rođaci ne žele da na sebe preuzmu takvu odgovornost i moralni i duševni teret. Zato u 2022. nije urađena nijedna transplantacija, a decu koja su morala na transplantaciju slali smo u Padovu, koja nam je gledala kroz prste koliko je mogla, pošto je po njihovom pravilniku transplantacija organa našoj deci moguća samo ako smo te organe mi obezbedili. A onda su i oni zakočili jer smo mi slali samo – decu i lepe želje.

Vlada Srbije usvojila je početkom godine izmene i dopune Zakona o presađivanju ljudskih organa, kao i izmene i dopune Zakona o ljudskim ćelijama i tkivima, i prosledila ih Skupštini Srbije na usvajanje. Ovi zakoni regulišu način i uslove pod kojima se mogu uzimati organi i tkiva za presađivanje. Tema je postala aktuelna nakon najava da će donori organa biti svi koji se nisu izjasnili suprotno. To, naravno, nije uvek slučaj, automatski donori ne mogu biti maloletnici, kao ni osobe kojima je oduzeta poslovna sposobnost, a oni koji nemaju rodbinu biće podvrgnuti proceni Etičkog odbora.

No, ovi predlozi još uvek nisu stigli pred Skupštinu, što se vidi i po rezultatima ostvarenih transplantacija u ovoj godini. I pored kampanja i države i nevladinih organizacija, u Srbiji je od početka godine urađeno samo 15 transplantacija organa, a tim tempom nećemo daleko stići.

I šta da čovek uradi u toj situaciji?

Prva Draganova pomisao bila je da se obrati strancima. I tako je pisao svima u Evropi. Odgovori su bili dvojaki: „Može, ali obezbedite donora“ ili „Može, ako ste naš državljanin i imate naše zdravstveno osiguranje, pa vas stavimo na listu“. Spisak takvih odgovora bio je sve duži, a vremena sve manje jer mu se smešila dijaliza, a posle nje, zna se.

Probaj da gledaš malo šire, možda je negde u svetu dozvoljena transplantacija kod pacijenata koji hoće da plate organ?

Zamislite, jeste.

Iran je jedina zemlja na svetu u kojoj je prodaja bubrega legalna. Ali... bubreg na ovaj način mogu da dobiju samo njihovi državljani, a retko ko se u ovoj zemlji usuđuje da krši zakon.

Dakle, ostaje mu crno tržište? Pa, postoji li?

Naravno. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, svake godine obavi se oko 10.000 transplantacija bubrega sa crnog tržišta. I to ne treba ići daleko.

U Bugarskoj je, naime, 2021. otkriven lanac prodaje organa ukrajinskih migranata bogatim strancima. Ispostavilo se da je, prema rečima ministra zdravlja Bugarske Stojča Kacarova, u bivšoj državnoj bolnici Lozanec u Bugarskoj za dve godine obavljeno petnaestak operacija presađivanja bubrega sa živih donora. U svim slučajevima donori su bili mladi stanovnici Ukrajine i Moldavije, a primaoci – državljani Izraela, Omana i Japana. Siromašni i očajni, a mladi i zdravi, prodaju organ, nadajući se da će s onim drugim moći dugo da požive.

– Ova trgovina ljudskom bedom naročito pronalazi plodno tlo u osiromašenim i pravno neuređenim državama u tranziciji, gde institucije ne sprovode potrebne mere na suzbijanju ovog okrutnog zločina koji donosi ogromnu dobit. Zbog stalne nesrazmere između dostupnih i traženih vitalnih organa, nezakonite i kriminalne radnje trgovine organima su sve više povezane sa živim donorima – pre nekoliko godina rekla je dr Vanda Božić, docentkinja i naučni saradnik na Katedri za krivično pravo na Pravnom fakultetu u Zagrebu. A situacija se proteklih godina nije puno promenila.

Od zemalja koje imaju skoro otvoreno tržište, najlakše je kupiti bubreg u Indiji, Pakistanu, Maleziji, Indoneziji, Ukrajini, Belorusiji, pa čak i u Kini. Vodeći je Nepal, koji zovu „banka bubrega“, a pored traženja odgovarajućeg bubrega morate potpisati da ste „rođak“, kao i u bugarskom slučaju. Tražište bubrega dodatno je otvoreno ukrajinsko-ruskim sukobom, jer su mnogi pobegli od granata i metaka, a nisu imali dolare u bankama. Zato im je bubreg jedno od rešenja.

Iako se u Srbiji s vremena na vreme spomene ilegalno tržište donora, a imamo i izreku „moraću da dam bubreg“ kad treba da izdvojimo neku veliku sumu novca, nema podataka, sem nezvaničnih, da je neko to zaista i učinio ovde. Ono što je poznato jeste da se u svetu gleda kroz prste onima koji su spremni da plate za donirani organ, a cena mu se kreće od 30.000 do 100.000 evra, što zavisi od države u koju idete da obavite transplantaciju, lekara, godina pacijenta i njegovog stanja, kao i zdravstvenog stanja donora.

Na crnom tržištu godišnje se nabavi do 7.000 organa, a mešetari zdravljem na ovoj trgovini zarade godišnje gotovo milijardu dolara.

Kako se dolazi do ovih podataka? Sigurno ne preko Gugla, koji vam nikad neće ponuditi sajtove koji se time bave, a pregled oglasa može vas koštati prilično novca, pošto prevaranti samo čekaju da se pojavi neko očajan.

Zato je Dragan otišao na Darkveb. Onog trenutka kad instalirate, recimo, Tor, i pošaljete upit „kupovina bubrega“, otvoriće vam se čitav podzemni svet ilegalne trgovine, ponekad umotane u sjajne sajtove i kriptične rečenice koje otkrivaju da je sve moguće „uz dogovor“. Nije teško doći ni do klinika ni do doktora koji imaju donore „u šteku“ za dobre platiše.

Dogovor je pao, novac je sakupljen uz pomoć porodice prijatelja i Dragan je operisan pre nekoliko meseci u jednoj od spomenutih zemalja. Dobro je i nada se da će izmene Zakona o presađivanju ljudskih organa konačno doći na dnevni red i da će se nekadašnji tempo transplantacije organa vratiti i ljudima poput njega pružiti šansu za novi život. On je imao para, hrabrosti i sreće. Drugi, uključujući i decu, i dalje čekaju „najvažniji poziv u životu“.

Ivana Radoičić