Osnažiti žrtvu – najvažniji i najteži zadatak

Ali izaći iz tog strašnog, začaranog kruga, žrtvama nije nimalo lako. Naprotiv, neophodna im je dugoročna pomoć i podrška različitih državnih ustanova i institucija, nevladinih organizacija i udruženja kako bi prevazišli traumu i vratili se normalnom životu.

Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima je jedina institucija u našoj zemlji koja ima ingerencije da identifikuje žrtvu trgovine ljudima i pruži joj podršku. Omogućava žrtvama da pravovremeno dobiju specijalizovanu pomoć, posebno prilagođenu njihovom stanju. Tokom godine  rade sa više od 300 žrtava, što identifikovanih ove godine, što ranije.

- Mi se nalazimo između Ministarstva unutrašnjih poslova i tužilaštva. Zaštita žrtve počinje onog momenta kada slučaj prijave MUP, sistem socijalne zaštite, nevladine organizacije. Kada dođemo do podataka da postoji rizik da se radi o trgovini ljudima, stupamo u kontakt sa akterima koji su nam prijavili da se radi o potencijalnoj žrtvi i ona odmah dobija zaštitu – objašnjava Aleksandra Ljubojević, direktorka Centra za zaštitu žrtava trgovine ljudima. -  U obavezi smo da u roku od 24 sata izađemo na teren, za to vreme se prikupljaju podaci o porodici, okruženju... Potom radimo na identifikaciji, saniranju posledica. Osobi se obraćamo sa uvažavanjem, vodimo je kod lekara, dobija podršku psihoterapeuta, bezbedan smeštaj, uključujemo i druge aktere i osnažujemo je da učestvuje u sudskom postupku. Pružamo podršku i dok se ne dokaže da je žrtva, bez obzira da li želi da sarađuje sa policijom i tužilaštvom.

Iako je veoma teško steći poverenje žrtve i dati joj osećaj sigurnosti, stručni tim uglavnom uspeva da je osnaži da bude svedok na sudu.

- Vrlo retko nam se dešavalo da žrtva odbije prisustvo na sudu. Sve više dobijamo za naše žrtve status zaštićenog svedoka, ranije je bilo retko, ali sada su sudije i tužioci edukovani i na tome insistiraju. Jedini je problem što je to delo teško dokazivo. Naime, nije lako dokazati da je neko imao nameru da iskoristi tešku situaciju žrtve, da je neko smislio da je tretira kao kilo jabuka ili kao da iznajmljuje kaput... dodaje naša sagovornica. - Međutim i ta sitacija se menja, sve više sarađujemo sa Pravosudnom akademijom, stručni radnici tamo drže predavanja. Sudski postupci dugo traju. Problem u našem zakonodavstvu je što ne možemo odmah, nego u posebnom parničnom postupku, da tražimo naknadu štete. Jako se zalažemo za to, čak smo počeli da uspostavljamo kontakte sa poslaničkim grupama i Ženskom parlamentarnom mrežom u Skupštini Srbije, da donesemo zakon da žrtva po automatizmu od trafikera može da naplati štetu. Ako on eksploatiše devojčicu od njene 14. do 21. godine, tu je sedam godina njenog školovanja, mora da se vrati u srednju školu, da nešto završi i da može da radi. Nije u pitanju samo šta je zaradio, već što je od nje uzeo sedam godna života tokom kojih nije mogla da se školuje i radi.

Zaštita žrtve traje u proseku tri do pet godina, gotovo svakodnevno.

- Kada ih izvučemo iz toksičnog okruženja, mi ih osnažujemo i ekonomski. Najteže je raditi sa osobama koje nemaju ni osnovnu školu, to nam se često javlja kao problem. Imamo Memorandum o saradnji sa Nacionalnom službom za zapošljavanje, Gradom Leskovcem, Trstenikom, Novim Sadom, te jednoj ili dve žrtve uvek možemo da pomognemo što se tiče zaposlenja ili obazovanja – ističe Ljubojević. - Žrtvi vrlo često pomognemo da uspostavi poremećene porodične odnose, čak i posle deset godina pozovu našeg radnika za pomoć. Mnogo žena koje su prošle seksualnu eksploataciju vratile su se normalnom životu i osnovale porodicu. Sa decom je rad duži, radimo sa Centrom za socijalni rad, imamo dobru saradnju sa hraniteljskim porodicama, koje su prošle obuku za život i brigu o deci koja su prošla neki vid eksploatacije i trgovine ljudima.

Većina primera su sa srećnim krajem, mada postoje i slučajevi da se žrtva vrati u sistem eksploatacije, jer nije imala podršku porodice ili stručni radnici nisu uspeli da je dovoljno osnaže. Zato je podrška žrtvama dugoročan posao.

- Tu smo ne samo kad je eksploatacija završena i za obezbeđivanje nekih prvih, urgentnih potreba, već razmišljamo i o budućoj perspektivi. Uvideli smo da je dugoročni izlazak iz ove situacije ekonomsko osnaživanje, samostalnost žene. Socijalna preduzeća su proistekla iz te potrebe – naglašava Andrijana Radoičić Nedeljković  iz NVO „Atina“. - Uz to, ostavljamo otvorena vrata zauvek, mogu da nam se obrate za razne vidove podrške – pravnu, zdravstvenu, obrazovnu, do nekih urgentnih potreba i svega što može da bude izazov u daljem životu. Pružamo i psihološku podršku kroz psihološko savetovalište gde rade specijalizovani terapeuti.

Malina Vojvodić