Ninine mustre: Kukičanje

pa kad u njima tabanam po kući, kao da hodam po toplim, mekim oblacima. Odavno nema baka koje su ih plele za nas decu. Sad ih kupujemo od žena koje ih prodaju u planinskim centrima ili na pijacama. Ali me i dalje te čarape greju i spolja i iznutra i pružaju osećaj neke tihe sigurnosti i spokoja. Valjda zato što me je mama učila da kad je na nogama toplo, celom je telu dobro.

Ima tu još nečega. Podsećaju me te čarape na razne odevne predmete, kape, rukavice, šalove i džempere koji su petlju po petlju, kukicu po kukicu nastajale u spretnim rukama. Znala sam da dugo zurim u klupko koje poskakuje, prste koji se u neobičnom ritmu mrdaju, i komad gotovog materijala kako se migolji i raste. Čim sam stasala da mogu i sama da probam tu čudnovatu i umirujuću aktivnost, naučila sam i da heklam (kukičam) i da štrikam. Tako su nastajali moji prvi ručni radovi, dugački, neugledni šalovi koji su se teglili po kući, a i po meni, ponosnoj i radosnoj, više nego da sam ih u najskupljoj prodavnici kupila, jer, sama sam ih napravila. Godinama se ne bih setila te radosne aktivnosti, pa kad je se setim, prionem na posao i već kod prvih petlji osetim ogromno zadovoljstvo. Kasnije sam se upoznala sa nekim naučnim istraživanjima u kojima se tvrdi da ručni radovi pomažu kod mnogih zdravstvenih tegoba i da imaju pozitivan uticaj na mentalno zdravlje. Ne bih znala kasti da li je to stvarno tako, ali znam da postoje art-terapije u kojima se upravo ručno izrađivanje određenih predmeta koristi u terapeutske svrhe. I znam da je meni heklanje ili kukičanje bilo od velike pomoći u nekim trenucima mojih nedaća, recimo tokom onih strašnih devedesetih, ili kasnije kada sam ostala bez posla... Bilo je tada teško otići na nečiji rođendan. Nije se imalo za poklone. Međutim, umesto da kukam, ja bih počela da kukičam. Uvek bi se tu negde našlo neko klupko odavno zaboravljenog konca ili vunice, uposlila bih svoju kukicu i nastajale bi torbice, dečije kapice, šeširići, ukrasni cvetići, čak i nakit ili torbica za mobilni od svetlucavog konca.

Jednom sam kumici napravila zlatnu dijademu i baš joj se svidela. Danas znam da je od izuzetne važnosti i to od kakvog je materijala izrađen taj konac, ali nekada mi je bilo dovoljno da uzmem bilo kakav i da napravim nešto lepo, korisno, jedinstveno i određenoj osobi posebno namenjeno. Dok bih heklala, poneku bih petlju posebno posvetila u mislima. Izgovarala bih u sebi: „Sreća, radost, zdravlje, blagostanje, mudrost, smeh, razigranost, uspeh, snaga...“ šta god da mi je padalo na pamet, a za šta sam verovala da bi osobi kojoj je namenjen budući poklon, dobro došlo. Iako nikada nisam pitala kako se neko osećao dok je nosio moj ručno rađeni poklon, duboko sam uverena da se energija koju bih utkala u taj rad prenosila na onog ko ga je nosio. Ne znam da li su oni bili srećni, ali ja jesam. I to je nešto. Ti su me pokloni posebno ispunjavali dok sam ih darivala, jer u njih je utkano nešto samo moje, nešto duboko, iskreno i vredno, vrednije od bilo čega što bi se novcem moglo kupiti. Nisam naučila neke mnogo komplikovane mustre, jer i jednostavne mogu da posluže. Zato i vama preporučujem da se umesto kukanja, latite kukičanja.  

Nina Martinović Armbruster

ninamartinovic.com