Neobična gastarbajterska priča od Riđice do Minhena i nazad

Klasična gastarbajterska priča, reklo bi se: od pronalska stana, preko „duplih šihti” u prodavnici i konobarisanja na „Oktoberfestu”, učenja grlenog nemačkog, gde i izjava ljubavi više liči na izdavanje komande „lezi –dig’ se – ustaj –sedi” nego romantiku, do „šparanja” mukotrpno zarađenog novca. Ali...

Neortodoksni, ovdašnjom ekonomskom situacijom ali i vlastitom životnom pokrenuti iz zavičaja, sad već pripadnici tzv. nemačke srednje klase, pravi srpski ambasadori opšte prakse, zahvaljujući kojima lako i domaćini promene mišljenje o „divljim Balkancima”, Milan i Anka vrlo malo liče na zemljake u belom svetu, namerne da ne zaborave odakle su potekli u vreme kad smrti nema, ali večnih srpskih seoba ima. Ne žude da na stubove dvorišne ograde u majci-Riđi postave „orliće i labudiće” ili parkiraju najnoviji, na lizing uzet „m’rcedes”, uobičajene statusne simbole gastarbajterskog uspeha. Žive poput svojih privremenih suseda, Nemaca, putuju, gledaju, upijaju Alemaniju, štede tek toliko da za koju godinu od nasleđenog imanja stvore bazu kojoj će se vratiti i beleže svoje misli jer ostatak novca nije namenjen podvižnicima betonske galanterije „za na zid”, već Milanovim samizdat knjigama. Za sad ih je dve, „Tajm of desižn” (Vreme odluke) i „Jezičak na vagi” napisao i o svom trošku izdao, a kaže treća „Pismo ili glava” se već krčka u mislima i na tastaturi.

– Otišli smo na Zapad, prateći putanju gde i sunce odlazi na počinak, misleći da ima boljeg života od ovog našeg i on jeste, potrošački gledano, bolji, sve i ako si „Boreli liga” (propala somborska fabrika obuće, prim. aut)), ali nema duha i emocije, tako suštastveno potrebne nama, koji u gotovo svakoj ili svakoj drugoj generaciji ostajemo popaljeni, pobijeni pa menjamo korene i razmeštamo se po Balkanu i svetu – priča Milan, koga je na gastarbajtersku sagu o izmaštanom zemljaku Nikoli uz obilje autobiografskih momenata nagnala pandemija.

– Korona je bila okidač da misli u formi dnevničkih beleški Nikolinih stavim na papir jer sam se u jednom trenu osetio kao u nekoj čekaonici za umiranje i sa samo 41 godinom počeo smišljati šta ću i kako kad odemo u penziju, da proučavam flajere za turističke aranžmane, nekretnine u Trstu, gradu bliskom mojoj dedovini i Aninoj očevini u Dalmaciji, ali i daleko blagonaklonijem nama koji potičemo s tih prostora, nama koji se za današnje većinske Dalmatince „pogrešno” krstimo i zovemo – objašnjava Milan, a dobrano se slaže i Anka, rođena u Bilišanima kraj Obrovca, a kao predškolka je u Riđicu došla ljudskom rekom izazvanom „Oluja”.

– Nemoguće je ne preispitivati svoje bivstvovanje, kad sam i sama, gde god došla, svugde izbeglica, strano telo, koje se možda trpi jer je sredini iz ekonomskih ili političkih razloga, pa i to samo trenutno, tvoje prisustvo odgovara, ali nigde istinski prihvaćena – dodaje Anka svoje razloge za pružanje podrške Milanu u njegovom spisateljskom angažmanu, ali i ideji da se vrate u Riđicu, na njegovu očevinu. – Ako nešto korisno naučiš u tom svetu okrenutom isključivo materijalnom aspektu života, to je da boravak i rad tamo potpuno otvara oči. Da shvatiš da možeš da boraviš u ekskluzivnom hotelu ispod čijih prozora neki Bavarac uzgaja stotine mlečnih krava i nikom ne smeta vonj balege jer je i to priroda, gde ljudi žele da se izmeste iz metropole, poput Minhena. Pa zašto se onda ne bismo vratili u Riđicu, bogomdano vinogorje, živeli od naših vinograda i vina, među svojim prijateljima s kojima bismo pokušali nešto tako da izvedemo?

Spisateljska avantura Milanova, daleko veća nego odlučnost u nameri što bržeg povratka u Riđicu izazvala je iznenađenje među prijateljima Gardijana, ali i za to današnji gastarbajter a sutrašnji riđički vinogradar ima objašnjenje:

– Očigledno, ako nam već ne ide, treba to i da menjamo. Jeste Riđica danas siva, zapuštena i na rubu države, ali selo ima potencijala, može se obojiti da bude i neka vrsta svetionika. Ali treba nešto da nas potera ne bismo li se promenili, a promena sama po sebi počinje od svakog pojedinačno. Da li će ono što trenutno radim i tek nameravam da uradim, biti dovoljno da se za mog života, stvori kritična masa koja će dovesti i do opšte promene, makar na mikro nivou, videćemo već.

Milić Miljenović