Nema Božića, a ni Nove godine bez pucanja
NOVI SAD: Od nedavno internetom kruži snimak na kom mladić svima čestita Božić, a onda se okreće ka ženi koja stoji iza njega sa: „Mama, molim te“, na šta gospođa hladnokrvno podiže pištolj i ispaljuje nekoliko metaka kroz prozor.
Ovaj snimak koji je za nekoliko dana skupio više od sto hiljada pregleda samo na Jutubu, nije insert iz domaće crne komedije, niti je snimljen da bi bio smešan, mada su se mnogi zabavili gledajući ga.
Akteri u njemu su sasvim ozbiljni, što nije čudo pošto je kod nas pucanje i bilo koja vrsta pirotehnike nažalost postala neodvojivi deo obeležavanja Božića, Nove godine, i drugih važnijih datuma.
S pravnog aspekta, pucnjava iz vatrenog oružja je prekršaj koji se kažnjava novčanom kaznom od 50.000 do 150.000 dinara ili čak zatvorskom kaznom u trajanju od 30 do 60 dana. Upotreba pirotehničkih sredstava na javnom mestu takođe se smatra delom koje ugrožava sigurnost građana i narušava javni red i mir, i za to su predviđene tek nešto manje kazne, međutim, u oba slučaja, ove zakonske mere se retko kada zaista primenjuju.
Pucanje je bilo sveprisutno na proslavama koje su upravo prošle, i najverovatnije će biti tako i večeras, kada se bude obeležavala Srpska nova godina.
Postoji razlika između narodnih i crkvenih običaja kada je reč o obeležavanju praznika. Crkveni običaji jesu podrazumevali proizvođenje buke uoči praznika, ali u vidu oglašavanja crkvenih zvona ili klepala (vrsta drvenog zvona), kaže sociološkinja Snežana Đenić, komentarišući čudnu spojku između religijskih proslava i pucanja.
Prema narodnim verovanjima, kazala je dalje naša sagovornica, zvonjava rasteruje zle duhove, čisti prostor od negativnih uticaja i energija.
Kako zaključuje, možda smo iz tog konteksta izvukli verovanje da je dobro bučno proslavljati praznike ili neki novi početak.
Mladi vole adrenalin
Jak zvuk izaziva urođenu reakciju straha, a strah donosi određenu dozu adrenalina, pa se stoga javlja sklonost ka ovom rizičnom obliku ponašanja, pogotovo kod mladih.
Kada se tome doda potreba za isticanjem u društvu ili okruženju, za skretanjem pažnje na sebe, kao nekoga ko radi nešto opasno i nedozvoljeno, jasno je zbog čega je ovakav vid ispoljavanja agresivnosti zastupljen naročito u adolescentskom periodu, kaže Snežana Đenić.
Pucnjava iz vatrenog oružja i upotreba pirotehničkih sredstava uspeli su na mala vrata da uđu u širok spektar naših narodnih običaja, iako to možda ne bismo rado priznali.
Gotovo da je ovo postao društveno prihvatljiv ili bar prećutno odobren vid ponašanja.
Anđelija Simić, psihološkinja i psihološka savetnica, skreće pažnju na potencijalnu patrijarhalnost ovih običaja gde se rođenje muškog deteta uvek proslavljalo pucanjem.
S psihološke tačke, ovo možemo posmatrati delimično i kao odraz temperamenta našeg naroda, koji kada se veseli sve mora biti pompezno i da se čuje, da udara, da pršti… jer je jedino slavlje koje se nadaleko čuje dobro slavlje, kaže Simić.
Dalje posmatrano, navodi ona, a ne i manje važno, ovo je demonstracija moći koja se najlakše vrši kroz oružje.
U današnje vreme sve više se vraćamo površinskim vrednostima, ako ih tako uopšte i možemo nazvati, gde se moć mora demonstirati kroz nešto materijalizovano i konkretno. Oružjem kao nečim što je konkretno, ljudi teže da nadomeste nesigurnost i sopstveno nisko samopouzdanje, jer svako ko drži oružje postaje moćan. Pucanje je simbol moći i konačni materijalizovani oblik radosti, pokazivanje svima da smo srećni i poziv za pridružiti se, poručila je Simić.
Nastasja Pisarev
