Navike i sklonosti u ishrani: Jedino čovek ubija iz gurmanskih poriva

I dok svet beskonačno dosadno raspravlja o tome „šta je zdravo, a šta nije”, „šta moramo svakako, a šta ne smemo nikako”, utešno je pobeći kod Rablea koji u svom delu „Grgantua i Pantagruel” slavi epikurejsko shvatanje života i uživanja u istom, ili prelistati Gogolja i slatko se naslađivati „u knedlama koje se služe uz boršč, ćuretini sa pavlakom i grožđicama, ili ribi sa renom”. Kod najvećih pisaca svih vremena, u delima koja su menjala naše živote i sudbine, dijeta se nikada (ili gotovo nikada) ne spominje, pošto lišavanje zarad lišavanja ima malo veze sa umetnošću koja je po svojoj najdubljoj suštini svetkovina, pir.

Služeći za višekratnu upotrebu, gozba je u još starom Rimu bila prilika kada je privatno lice moglo da uživa u onome što jeste, i da to otvoreno pokazuje sebi ravnima. Prave gozbe nema bez ležaja, a običaj „ispruženosti” tokom obeda praktikuje se i kod nižih slojeva. Paleohrišćanska keramika iz 5. veka, dokazuje da je u ranom srednjem veku navika obedovanja sedeći za stolom nadvladala rimski običaj gošćenja u ležećem stavu „s osloncem na lakat”. Sedenje je omogućilo upotrebu kašike i noža, kao i služenje prstima obe ruke, što je zahtevalo brisanje ruku i to najčešće „prevlačenjem zamašćenih dlanova po sopstvenom odelu”.

Galska proždrljivost je bila čuvena u 4. veku, a samo je porasla u dodiru sa germanskim plemenima. Obroci su sadržavali velike količine masnoća i proteina, iziskivali su dugo varenje i spavanje posle jela, a podrigivanje i gasovi izražavali su se „što je zvučnije moguće”, jer se to smatralo dokazom dobrog zdravlja i znakom zahvalnosti prema domaćinu. Gostu je bilo potaman samo ako mu se „blagoutrobije” olabavilo. Ovu upornu proždrljivost ne uspevaju da zakoče ni lekari savetima o ishrani, niti duhovni i crkveni zakonodavci.

Izvori upućuju na zanimljiv podatak kako se čekalo sve do 17. i 18. veka da se „izelice” razvrstaju u one koje više brine kvalitet jela i pića od onih koje zanima jedino kvantitet. Kad se čitaju tekstovi o proždrljivosti novijeg doba, iznenađuje podatak da se tzv. „izbirljiva gubica” ne optužuje sasvim izričito. O njoj se čak govori s nekom vrstom praštanja, dok se sva strogost usmerava prema onima „koji žderu sve bez razlike”. U velikim rečnicima tog doba reč gurman jednostavno je sinonim za proždrljivca, alavka, halapljivog. Ni Rečnik francuske Akademije jedva da je eksplicitniji kad govori o pojmu gurmana - proždrljiv, alav, onaj koji jede halapljivo i preterano. Služeći se često istim sinonimima i istim primerima, francuski rečnici čine sliku proždrljivca i proždrljivosti manje složenom nego srednjovekovni tekstovi. Izgleda da čuvena Didroova Enciklopedija jedina seje zabunu i pometnju kada govori o pojmu gurmana. Ona, naime, gurmanluk definiše kao „istančanu raspojasanu ljubav prema dobroj hrani”. Prikazujući ovaj pojam u kontekstu tadašnjih političkih prilika, Enciklopedija dodaje kako je proždrljivost „posledica raskoši”, a da optužba protiv rafiniranih antičkih proždrljivaca  „služi kao opomena društvu 18. veka”.

Nije bio redak slučaj da se navika prežderavanja dovodi u vezu sa pojmovima kao što su necivilizovanost, kanibalizam, varvarizam. Objašnjenje kanibalizma, odnosno antropofagije ili omorfagije, što su sve sinonimi za naviku jedenja ljudskog tela, je veoma kompleksno. Začeci ovakvih navika sežu u drevna vremena, i dopiru do današnjih dana kada se dovode u vezu sa predačkim običajima. Kanibalizam je prirodna sklonost naše vrste po kojoj se ona razlikuje od drugih. Međutim, omorfagija je prisutna i među životinjama, mada je kod njih ova pojava dosta retka. Životinje iz porodice mačaka često pojedu svoje male bespomoćne potomke, a slične sklonosti su uočene kod paukova, rakova, pastrmki i kunića.

Utvrđeno je da jedino čovek ubija iz gurmanskih poriva i ne treba sumnjati da je za one koji su naginjali antropofagiji meso bližnjeg bilo izvrsno, s obzirom da je potražnja za njim dovodila do pravih pokolja. Inače, utvrđeno je da je nagon za uništavanjem drugih naroda kod ljudi veoma izražen, i ne mora, naranvno, da ima elemente kanibalizma (npr. masakr Indijanaca obe Amerike). Međutim, sa razvitkom monoteističkih religija ljudska krvoločnost i varvarizam se smanjuju, ali kad nestanu pravne sankcije ili se posegne za motivima pokrštavanja nasilnim putem, agresivnost dolazi do punog izražaja.

Kada se problem antropofagije postavi u razgovoru, često je praćen salvom smeha, ili nizom šaljivih ili sablažnjivih pričica koje su donosili moreplovci i misionari. Tako Yejms Kuk (1728-1779) u svojoj knjizi „Treće putovanje” daje opis razgovora sa jednim starcem kanibalom sa Sendvičkih ostrva: „Ja sam u svojoj naivnosti pitao, zašto on jede ljudsko meso? Na šta mi je on odgovorio da je to jelo izvrsno i da bi i mene rado pojeo”. U nekim sredinama (Tahiti, Australija) promet ljudskim telima poprimao je tolike razmere da su se utvrđivali centri za gojenje zarobljenika i robova.

Raznovrsna ruha u koja se zaodenuo kanibalizam susreću se vekovima u raznim oblicima umetnosti. Vrlo su česti bili primeri kanibalizma koji su se dešavali prilikom brodoloma. Svakako jedan od najpoznatijih je zabeležen nakon potapanja broda  „La Felisija” u Atlanskom okeanu. Veći deo posade se posle brodoloma ukrcao na splav „Meduza”, koji je danima plutao okeanom. Od 49 ljudi koje se spaslo svaki je jeo ljudsko meso uprkos odvratnosti prema ovoj hrani. Broj posade na splavu se toliko smanjivao, pri čemu zbog od opasnosti od krvavih egzekucija, mnogi nisu smeli da zaspe da ih neko ne bi ubio. Agonija nesrećnih moreplovaca ovekovečena je na čuvenoj slici Teodora Žerikoa „Splav Meduze”, iz 1819. godine. 

Siniša Kovačević