Naši stranci: britanski slikar Saša Lič

A svako ga vidi drugačije - na specifičnom srpskom sa naglašenim britanskim akcentom priča Saša Lič, profesor u prestižnoj privatnoj muškoj srednjoj školi u Londonu. - Pohađa je 900 dečaka, što za Englesku nije mnogo. Porodice dosta daju za njihovo obrazovanje, a naši đaci su pametna deca, jer da se upišu moraju položiti nimalo lak prijemni. Razredi su malobrojni, u starijima je tek desetak dečaka, a u mlađim ne preko 18. U državnim školama je duplo više.

Iako mu je majka Novosađanka, Saša srpski do kraja fakulteta nije učio.

- Moja majka Ljubica Radić Cica bila je studentikinja prava u Zagrebu kad je 1958. na Jadranu srela Yona Liča, diplomca londonskog Rojal koleya, koji je došao u Istru u atelje svog prijatelja - priča Saša. - Posle godinu dana dopisivanja, odučila je da se uda u Engleskoj i na početku je predavala ruski jezik u školi za devojke. Otac je radio kao profesor slikarstva, nije bio poznat, ali jeste dobar stvaralac, koji je stvarao ceo život. Nas dvojica smo imali odličan odnos, svaki dan smo jedan drugom pokazivali šta radimo, savetovali se i zajedno išli na izložbe. Inače, prezime Lič u prevodu znači pijavica i pretpostavljam da su moji preci bili medikusi i bavili se hirudo terapijom, lečenjem pijavicama.

Inače, Ličovi su jedna od brojnih britanskih porodica koje su u drugoj polovini prošlog veka primale đake i studente iz raznih zemalja pa i naše, da uče engleski jezik, a Sašina mama im je kuvala i o njima brinula.

- Bila je vrlo talentovana, kreativna osoba, ali malo stidljiva – seća se Saša. - Napravila je samo nekoliko dela i potpisivala se ćirilicom, izlomljenim linijama, što je svojevrsna umetnička kreacija. Njene radove, tatin portret, nekoliko aktova i jelena raskošnih rogova danas brižljivo čuvam. Mama je na pragu desete decenije i zdravlje joj je ozbiljno narušeno. Kad sam bio mali, ona je prihvatila teoriju kako nije dobro da dete uči dva jezika, jer ni jedan neće dobro savladati i sa mnom samo pričala engleski. Tako sam i fakultet završio, a nisam ni reč maternjeg jezika znao. Poželeo sam da upoznam majčinu domovinu i došao na postdiplomske studije u Jugoslaviju. Mama me uputila kod Dobrice, svoje prijateljice iz škole, kojoj je decenijama slala tanka i laka avionska pisma naplaćivana po težini.

U Novom Sadu sam proveo tri meseca u divnoj porodici Primović. Dok je Dobrica spremala ručak u kuhinji, ja sam sedeo sa njom i učio jezik. Bila je vrlo strpljiva, ali mi je bilo teško da progovorim. Često sam mislio šta mi to treba. Sa mamom i Primovićima više puta sam uživao na Hvaru, a oni su dolazili kod nas u Englesku. Kad sam naučio dovoljno da sve razumem, prešao sam u Beogradu, pohađao Akademiju likovnih umetnosti i stanovao u studentskom domu sa vršnjacima iz mnogih zemalja. Upoznao sam tad mnogo dobrih, intresantnih ljudi. Jedan Rus sad predaje fiziku na univerzitetu u Moskvi, jedna koleginica je u Škotskoj, prijatelj Italijan živi u Londonu i često se viđamo.

Ali, došlo čudno doba, osećalo se da stiže rat. Ljudi su bili zabrinuti, uplašeni i već prve školske godine 1990/1. vratio sam se kući. Čini mi se da su Beograđani bili nekako hladni, a Novi Sad otvoreniji, prisniji. Možda, jer sam pomalo Novosađanin. Ne znam da li ovde imam rođaka. Mamina mama umrla je mlada, deda se ponovo oženio, a moja dva ujaka sedamdesetih godina iz ekonomskih razloga otišli su u Ameriku. Našli smo se na netu i ponekad se dopisujemo.

Dobrica, njegova učiteljica srpskog nedavno je umrla, pa je u Novom Sadu posetio njenu ćerku, advokaticu Gordanu Primović.

- Mislim da umetnost osvežava, skida prašinu sa svakodnevice i život pokazuje u boljem svetlu – smatra Saša. - Nedavno sam u Londonu imao izložbu, prodao nekoliko radova, a ponosan sam što su došli moji bivši đaci i zahvalili se što sam dobro uticao na njih. Među njima ima arhitekata, kostimografa, slikara...

U školi ne radim puno, samo četiri dana nedeljno. Dovoljno da mogu normalno da živim i imam vremena za slikarstvo. U duši sam umetnik, a to podrazumeva i dozu sebičnosti. Mislim da sam prestar da imam decu, ali možda nisam da se ženim. Ali nije lako živeti sa umetnikom. Nisam spreman za kompromis, uvek se prevashotno odlučujem za umetnost. Izlagao sam i u Belgiji, Rusiji i Gruziji, ali i dalje snažno želim da Novosađani vide moje slike. Probao sam da učestvujem u manifestaciji „Novi Sad - grad kulture“. Sve sam uradio šta se na konkursu traži i na kraju, čudnovato, nigde ne piše gde poslati aplikaciju. Rekoše mi da je to nemačka platforma, predviđena samo za Nemce.

Saša je trenutno u Istanbulu, ali uskoro dolazi u Gospođince na likovnu koloniju „Susret kod Bodnarova“.

Jelena Stamenković