Narkotici u Trećem rajhu: Glavni neprijatelj nisu Rusi i Britanci, nego umor vojnika

Mada su mnogi aspekti nacionalsocijalizma već rasvetljeni, tema narkotika u Trećem rajhu začuđujuće je malo poznata. Razlog nedovoljnog interesovanja za ovaj segment nemačke istorije, nalazio se i u samom nacističkom konceptu o „čistoći i uzvišenosti” nacije koja najprezrivije gleda na korišćenje opojnih sredstava. Međutim, tamo gde ideologija nije uspevala da pospeši pobedničku euforiju pribegavalo se pomoćnim farmakološkim materijama, kako u bazi tako i na vrhu.

U svom ophođenju s drogom, nacistički zločinci pokazivali su dvoličnost. Hitler je vodio i u tom pogledu o čemu svedoči ostavština Tea Morela, njegovog ličnog lekara. Ova građa pokazala se kao ključni izvor materijala o narkoticima koje je u mešavini sa energetskim sastojcima koristio „pacijent A”. Pored toga, i vojska se za svoje osvajačke pohode često opremala stimulativnim sredstvom - metamfetaminom. Ovo sredstvo se pre Drugog svetskog rata nazivalo „narodnom drogom”.

Nacisti su se izdavali za čistunce, koji su sa velikom pompom i drakonskim kaznama sprovodili striktnu politiku suzbijanja droge. Međutim, upravo je pod Hitlerom jedan farmakološki proizvod, koji je na posebno snažan način izazivao zavisnost, postao lako dostupan i veoma popularan. U pitanju je „Pervitin” koji se u tadašnjoj Nemačkoj mogao kupiti u svakoj apoteci. Njegov sastojak metamfetamin danas je ilegalan, odnosno podleže strogim pravilima nabavke.

Dok su Francuska i Engleska iz svojih prekomorskih kolonija mogle da nabavljaju prirodne stimulanse, u Nemačkoj koja je Versajskim ugovorom izgubila svoje eksteritorijalne posede moralo se pribeći proizvodnji veštačkih. Ratni debakl ostavio je duboke rane i prouzrokovao raznovrsne duševne tegobe, pa je droga kontinuirano dobijala na značaju. Farmaceutska industrija u Nemačkoj razvila se već u 19. veku, tako da je stručnog znanja za njenu proizvodnju bilo u dovoljnoj meri.

Ovaj naučni i proizvodni razvoj pronašao je svoj pandan u duhu vremena. Uzajamni odnos poraza u ratu i droge autor vidi u Berlinu 1920-ih, koji je postao simbol eksperimentisanja i razvrata. U Deblinovom romanu o Aleksanderplacu ovaj grad slovi kao „vavilonska bludnica”, s podzemljem koje je svoju radost tražilo u opojnim sredstvima. Na sličan način o Berlinu piše i književnik Klaus Man. Ni druge sredine nije mimoišla ista primamljivost, tako da se sve kovitlalo u toksikološkom transu.

Nacionalsocijalisti su najžučnije reagovali na ovakvo posrtanje društva, nudeći recept za njegovo ozdravljenje. I nacizam je težio transcendentnim stanjima u koje je trebalo namamiti Nemce. Odluke se, kako je pisalo u Hitlerovom huškačkom pamfletu „Moja borba”, moraju donositi u stanjima opijenosti i oduševljenja. Članovi stranke nastojali su da opčine ljude političkim argumentima, ali i javnim skupovima i govorima punim zanosa i ushićenja s namerom da izazovu kolektivnu ekstazu.

Mit o apstinetu Hitleru čiji je život obeležen odricanjima i žrtvovanjem, bio je esencijalni deo nacističke ideologije. Preuzimanjem vlasti 1933. u najkraćem roku ugušena je egzaltirana kultura zabave. Droga je tabuizovana, jer se s njom mogu doživeti i druge irealnosti osim one nacističke. Put u borbu protiv opojnih sredstava ogledao se u donošenju odredbi, koje su služile nacističkoj ideji „rasne higijene”. Zavisnici su strogo kažnjavani, a vremenom su upućivani i u koncentracione logore.

U pojedinim krugovima moglo čuti da je reč o knjizi koja može da sugeriše „kako Hitler zbog narkotika nije bio sasvim odgovoran za svoje postupke„. Oler ovakve tvrdnje i tumačenja odlučno odbija. Ciljevi i motivi nacista nisu bili rezultat droga. Sve to bilo je već ranije utvrđeno. Uživanje opijata nikako nije ograničilo Hitlerovu slobodu odlučivanja. Mogao je uzeti sve droge sveta a da se i dalje održi u stanju u kojem je mogao činiti svoja nedela, što nimalo ne umanjuje njegovu monstruoznu krivicu.

Iako je zabrana korišćenja bila u jeku, proizvodnja sintetičkih supstanci i dalje se forsirala. Saznalo se da je na Olimpijskim Igrama u Berlinu 1936. korišćen amfetamin iz SAD, tada još legalno doping sredstvo. U to vreme koristio se preparat za razbuđivanje koji se razvio iz efedrina, prirodne stvari koja stimuliše srce i obuzdava apetit. Farmakolozi su taj proizvod doveli do perfekcije, pronašavši novi postupak za sintetizovanje metamfetamina. 

Tako je dobijena nova verzija vitalizujućeg medikamenta - Pervitin, koji je svojim efektima bitno zasenio američki amfetamin. Držana su predavanja na kojima je novi proizvod predstavljan kao sredstvo za podizanje samopouzdanja. U uputstvu proizvođača stajalo je da je Pervitinom „ponovo probuđena„ životna radost kod rezigniranih ljudi. Tableta je trebala da pruži pomoć u prevenciji odbijanja angažmana, a „simulante, neradnike i yangrizavce” integriše u radni proces.

Pervitin je vrlo brzo prihvaćen u širim krugovima. Studenti su ga koristili da lakše izađu na kraj sa naporima, telefonistkinje i medicinske sestre da izdrže noćnu smenu, a oni koji su obavljali teže fizičke i umne poslove da postignu najviše rezultate. Ubrzo je sredstvo koje dugo održava budnost i utiče na povećanje raspoloženja, počelo da se primenjuje i u vojsci. Sa jačanjem države i industrije, Hitler je želeo da osvaja teritorije i vrati slavu narušenu porazom u prethodnom ratu.

Vodeći vojni fiziolog Trećeg rajha, Ranke, glavnog neprijatelja nije video u Rusima, Francuzima ili Britancima, nego u umoru vojnika. Onaj ko je umoran loše nišani, neplanski puca, manje spretno vozi motor, automobil ili tenk. Kada je u jednom stručnom časopisu pročitao hvalospev Pervitinu, zainteresovao se za ispitivanje ovog leka. Ovo stimulativno sredstvo pokazalo se dobrim, te je vojska masovno počela da ga koristi. 

Nemački vojnici su zahvaljujući Pervitinu mogli da ostanu budni 48 sati, što im je davalo veliku prednost prilikom osvajanja Čehoslovačke, Poljske, a kasnije i Francuske. Laka pobeda dopingovanih vojnika u Poljskoj, pogrešno je tumačena idejama o „arijevskoj ratničkoj duši”. Međutim, stvari su stajale sasvim drugačije. Nije se radilo niokakvoj euforiji i nadljudskoj hrabrosti nemačkog vojnika, već o činjenici da je farmokologija učinila dosta u uspesima „vođenja politike drugim sredstvima”.

Polako su počele da izlaze na videlo nuspojave prevelike upotrebe Pervitina. S druge strane sve jači otpor saveznika pokazao je mnoge slabosti, pa su porazi bili sve učestaliji. Ovakve okolnosti stvarale su veliku zabrinutost u vrhu komande. Autor skreće čitaočevu pažnju na početke Hitlerove zavisnosti o drogama, kao i postepenost njegovog fizičkog i psihičkog propadanja. On je već pokazivao takvo ponašanje tokom primena stimulativnih sredstava, koje su ga održavale vitalnim za svaki javni nastup.

Siniša Kovačević