„Najteže je izaći iz svoja četiri zida i uraditi nešto“

A Borislava Perić Ranković je jedna od malobrojnih: ona je za poslednje tri godine postala paraolimpijska šampionka, evropska i sada i svetska prvakinja u stonom tenisu za osobe sa invaliditetom. A pre toga je 2015. godine proglašena za najbolju stonoteniserku sa invaliditetom na svetu. Na Svetskom prvenstvu u Celju, Beba, kako je od milošte zovu prijatelji, osvojila je i to poslednje zlato koje joj je nedostajalo u karijeri i nanizala 22 odličja u bogatoj nisci. Na pitanje kako je to uspela i kakav je osećaj imati „triplu krunu“, te kako je kada ti u leđa gledaju tri Kineskinje, Borislava za „Dnevnik“ kaže:

- Ne mogu da kažem šta je sve bilo presudno da se sve to uklopi, ali mi je drago što sam uspela, jer je mali broj ljudi i ekipa kojima to polazi za rukom. Osećaj je prelep, prija mi i daje mi vetar u leđa za dalje, mada sam mislila da ću možda malo da usporim i da pravim pauze u mojoj stonoteniskoj karijeri. Ali, sticajem okolnosti za tim još uvek nema potrebe. Ni u najluđim snovima nisam mogla da pretpostavim da ću osvojiti zlato na ovom Svetskom prvenstvu i to još ispred tri Kineskinje. Lep je osećaj kada vidite kakav one respekt imaju prema meni i to u svakom našem susretu, jer kada pobedite Kineskinje u njihovom nacionalnom sportu to je velika stvar, ali i čast.

Nikada pred velika takmičenja Borislava Perić Ranković ne daje velika obećanja, osim onog da će uvek dati sve od sebe da postigne najviše u tom trenutku. Tako je bilo i pred odlazak u Celje, ali eto i sada se kao i mnogo puta pre toga vratila sa odličjem.

- Priželjkivala sam medalju ali splet okolnosti pre samog odlaska na takmičenje nije mi išao na ruku. Imala sam nekih manjih zdravstvenih problema o kojima i nisam obaveštavala trenera i selektora Zlatka Keslera. Ali, uspela sam da prebrodim sve prepreke, prvenstveno one psihološke, pa i sve ostale.

Iako ju je povreda još u ranoj mladosti sputala da ispuni neke od snova, nije dozvolila da klone duhom i eto, dosanjala je neke drugačije, ali isto tako važne i lepe. A stoni tenis nije bio njen prvi izbor, nego košarka u kolicima.

- Posle košarke koju sam igrala u kolicima, jedan od izbora bilo je stoni tenis s obzirom da sam Zlatka Keslera znala mnogo ranije nego što sam uzela reket u ruke. Znala sam ko je on i šta je postigao i kada me je pitao da li bih htela da se okušam u tom sportu prihvatila sam izazov, popela sam se na prvi sprat Spensa i tu počinje cela priča.

Svojataju je Čuružani, Bečejci i Novosađani, a ona kaže da je „odasvud pomalo“, jer su sva ta mesta ostavila pečat u njenom životu. I mada mnoge stvari u gradu nisu prilagođene invalidima, Beba smatra da uvek postoje rešenja.

- Treba i mi osobe sa invaliditetom da se posvetimo tome i zajednički pronađemo rešenja. Mnogo nam znači što su vlade Pokrajine i Srbije izjednačile rezulatate sportista i parasportista kada su nagrade u pitanju i trudićemo se da njihovo poverenje opravdamo i u narednom periodu. Takođe smo veoma zahvalni i na pomoći koju nam pruža Grad Novi Sad – zaključila je Borislava Perić Ranković.

A kada sam je pitala isto što i vaterpolistu Baneta Mitrovića, koji je sa reprezentacijom Srbije isto kao i ona osvojio sve što se može osvojiti, šta je sada motiv, Borislava je u svom stilu odgovorila:

- Motiva ima uvek. Neki ljudi su mi rekli: „Što se zadovoljiš sa 22 medalje, hajde napravi neki okrugli broj da bude 25, 30“. Dobila sam i podatak da Zlatko Kesler ima 26 odličja, pa možda će mi to biti novi motiv da ga prestignem, jer svima nama je on bio uzor s obzirom šta je postigao i na koliko je Paraolimpijskih igara, svetskih i evropskih prvenstava bio.

Osim kao vrhunska sportiskinja Borislava se dokazala i kao supruga i, ono za nju najvažnije, kao majka prelepe devojčice Dragane, koja je sada drugi razred osnovne škole. Zato Beba često kaže da u slobodno vreme najčešće radi domaće zadatke... A voli ona i da peca i to u miru svoje vikendice u Čurugu, koju s pažnjom uređuje zajedno sa porodicom, a iako je zbog stonog tenisa obišla zemaljsku kuglu strast za putovanjima je nije napustila, kao ni ona prema čitanju, pa se često na putovanjima druži s knjigom.

Veliku pažnju Borislava poklanja i obrazovanju, pa je tako odlučila da završi fakultet. Student je novosadskog TIMS-a i nada se da će joj trener i selektor sada dati više vremena kako bi se posvetila privatnom životu i studiranju.

- Malo teže ide nego što sam planirala, ali drugi me teše i kažu da je jako teško biti vrhunski sportista i uporedo davati ispite na fakultetu. Daću sve od sebe da završim fakultet, jer smatram da uspešan sportista treba da završi fakultet, pogotovo ako je vezan za sport, jer iskustvo koje poseduje treba da prenese na mlađe generacije.

Smatra da sport mnogo pomaže invalidima da „izađu iz svoja četiri zida“, kao i bilo koja fizička aktivnost.

- Najlakše je ostati u svoja „ četiri zida“, a najteže izaći i uraditi nešto za sebe. Ali, kada se uradi nešto za sebe, uradi se i za druge, jer je dobro da budete u komunikaciji s ljudima i da saznate šta oni misle. Svi mi činimo društvo i zajedno smo jači.

Gordana Malenović