Mukotrpan put romske porodice od progona iz Prištine do doma u Titelu

Oboje su rođeni u Prištini, gde je Isak (36) završio tri razreda osmoletke u tri različite škole. Najradije bi zaboravio te dane i godine jer su albanska deca često tukla Rome, kao i svu drugu decu koja im nisu sunarodnici. Nije mnogo pomoglo ni to što je muhamedanske vere. (Nisu Isaku potrebni sociolozi da mu objasne da među Albancima, osim muslimana, ima i katolika, a u matici i pravo­slavaca, ali im je vrhovna religija – albanstvo.)

Od supruga dve godine mlađa Đuljizare je nepismena, ali visprena i inteligentna mlada žena. Tokom NATO bombardovanja izbegla je s roditeljima u Crnu Goru, gde su se zadržali tek nekoliko meseci, pa nakon toga otišli u Zemun i živeli u divljem naselju bez osnovnih životnih i higijenskih uslova. Nisu imali vodu, a struju su dobijali preko improvizovanog priključka koji je mogao da izdrži jedva nekoliko sijalica. Ali tu je upoznala svoga budućeg muža Isaka. Bila je jedva punoletna kada mu je rodila prvo dete, sina Naima (16), koji je sada učenik prvog razreda titelske Srednje tehničke škole „Mileva Marić” i želi da postane mehaničara grejnih i rashladnih uređaja. Osmoletku „Svetozar Miletić” sada pohađaju njihova deca Sebastijan (14), Robert (13), Elmedin (11), Jusuf (9) i Amela (7), uskoro će im se u skamijama pridružiti petogodišnja Amina, dok malena Nermina ima tek šest meseci.

Pre desetak godina porodica je napustila zemunsku favelu i otišla u Nemačku, gde su ostala oko godinu i po u azilu. Nekoliko godina po njihovom povratku u Zemun, gradska vlast je odlu­čila da pruši divlje naselje radi izgradnje pruge. Kad im se činilo da će ostati i bez tako bednog krova nad gla­vom, ipak im se posre­ćilo: UNHCR i kragujevačka nevladina organizacija „Vizija” obezbedili su im kuću u Titelu. Tako je završen njihovo višegodišnje mukortopno pu­tovanje preko veħeg dela Evrope. Uselili su se najzad u svoj dom, zidan od čvrstog materijala, s dve sobe, kuhinjom i kupatilom. Kada smo ih prvi put posetili pre dve godine, porodica je imala devet članova – roditelji i sedmoro dece – i zatekli smo ih u porodičnoj atmosferi baš prilikom obedovanja. U čistim i urednim prostorijama znalo se za red i obaveze. Na pitanje da li će imati još dece, Đuljizare je tvrdila da je nju bog već dovoljno pogledao, dok se Isak zagonetno smeškao. S razlogom, reklo bi se. Danas je porodica bogatija za Nerminu, veselu devojčicu koja uživa u pažnji roditelja i brojne braće i sestara.

Međutim, nije ona jedina novost u porodici. Isak i Đuljizare odlučili da se, nakon sedmoro dece, konačno venčaju. Sam čin, uz podrazumljiv dernek ili teranje kere, bio je nesvakidašnji. Kao, uostalom, i njihov život. Za kumove nisu tražili svoje sunarodnike, nego zamolili sekretarku gradskog Crvenog krsta Mariju Olah Kalmar i jednog zaposlenog u opštini da im ozvaniče brak. I kumin poklon nije tipičan za takve prilike. Darovala im je veliku šerpu, dovoljnu da Đuljizare priprema hranu za svoju brojnu porodicu. A Nermina je prvo je dete koje je majka rodila s novim prezimenom Mehmeti. Da li će biti jedina? Izgleda da su se, sada i zvanično supružnici, složili da svoju porodicu više ne šire.

Od prošlog susreta primetili smo da je kuća spolja sveže okrečena, a dotrajali drveni prozori zamenjeni novim, plastičnim. Dvorište je, kao i uvek, uredno pokošeno, a sveže opran veš suši toplota septembarskog sunca. Ipak, Isak se vajka da im je sledeći problem koji valja rešiti krov, jer ga treba popraviti ili kompletno zameniti, ali za to trenutno nemaju mogućnosti.

Svih desetoro trenutno žive samo od novca koji glava kuće u toku sezone zaradi na branju jabuka u poznatom titelskom jabučnjaku i socijalne pomoći. Isak ne može pre­žaliti što zbog maltretiranja u detinjstvu u zavičaju nije duže izdržao u školi i stekao diplomu, pa zbog toga sada ne može naći stalni posao u nekoj firmi. Zato primenjuje stroge pedagoške metode na potomcima. Kada je sinu Sebastijanu pretilo da ponavljati sedmi razred, nije hteo da moljaka nastavnike ili „tamo gde treba”. Računa da će mu mališan tako naučiti lekciju, koja se, nažalost, ne ocenjuje. Bar dvojkom.

Očigledno su međunarodne i domaće humanitarne organizacije odabrale pravu, domaćinsku familiju kojoj će pomoći.      

Stevo Diklić