MOŽDANI UDAR SE LEČI I LEKOVIMA I VEŽBAMA Upornošću tokom rehabilitacije do bržeg oporavka
- Nakon moždanog udara, prosečno trećina pacijenata ne preživi godinu dana, trećini ostaje invaliditet, a trećina obolelih bude bez posledica ili sa blagim posledicama koje ih ne ograničavaju u samostalnom funkcionisanju – kaže upravnik Klinike za neurologiju Univerzitetskog kliničkog centra Vojvodine docent dr Željko Živanović i dodaje kako moždani udar može da pogodi svakoga.
Rano poboljšanje je prediktor dobrog oporavka, ali je, u isto vreme, u prvim nedeljama nakon šloga moguć i rizik od ponovnog moždanog udara.
- U akutnoj fazi najznačajniji su motorni simptomi, kao što je oduzetost polovine tela, poremećaji govora, vida, gutanja, kontrole sfinktera (mokrenja i defekacije). Na te simptome se i obraća najviše pažnje u akutnoj fazi. Nakon moždanog udara, kod pacijenata može doći i do promene ponašanja, raspoloženja, pamćenja, koncentracije, seksualne disfunkcije, što takođe veoma opterećuje i samog pacijenta i nadalje njegove negovatelje. Pacijenti se nekada ne oporave u potpunosti i neki od ovih simptoma mogu biti trajni, zbog čega oni nastavljaju da vode drugačiji život u odnosu na stanje pre moždanog udara. Kako bi se bolesnicima olakšao takav život i poboljšao njegov kvalitet, potrebno je angažovanje članova porodice i njihove okoline, kao i društva u celini – ispričao je dr Živanović.
Jedan od simptoma koji se javlja odloženo nakon moždanog udara je i spasticitet, odnosno pojačan tonus mišića ruke i noge pogođene strane tela, koji često bude praćen neprijatnim senzacijama i bolovima, što zahteva dodatni tretman i lekove, kao što je npr. primena botulinus toksina, za opuštanje mišića, tj popuštanje spazma.
Pacijenti sa značajnim posledicama moždanog udara imaju ograničenu pokretljivost, te su im neophodna pomagala kao što su štap sa četiri tačke oslonca, hodalica, a nekada čak i invalidska kolica. Njima je važno da imaju pristup, te su potrebne rampe u nekim javnim ustanovama, a nekada je potrebno i promeniti uslove u kući kako bi se izbegle različite vrste prepreka (stepeništa, rukohvati i sl.). Kao posledice, moguće su poremećaji ponašanja, raspoloženja, pamćenja što se sve odražava i na druge ukućane. Stoga je potrebna stalna psihološka podrška kako samom pacijentu, tako i njegovim ukućanima, odnosno negovateljima.
- Kada pričamo o akutnom lečenju, ukoliko je u pitanju ishemijski moždani udar, pacijentu se prvo rešava zapušen krvni sud, što se radi lekovima ili endovaskularnom intervencijom, koju sprovode interventni radiolozi. U akutnoj fazi počinje i rana rehabilitacija, odnosno fizikalna terapija, koju sprovode fizijatri i fizioterapeuti, a započinje još tokom lečenja na neurološkim odeljenjima. Tu se rade vežbe kako bi se postigla vertikalizacija, odnosno najpre sedenje, ustajanje, pa na kraju i hodanje. U rehabilitaciji učestvuju i logopedi, kako bi se oporavio govor, ali i funkcija gutanja. I u ovoj fazi rehabilitacije je veoma važna stalna psihološka podrška – objašnjava dr Živanović.
Potrebna udruženja pacijenata
Dr Živanović je ispričao kako se u Evropi posvećuje pažnja životu nakon moždanog udara, kako bi se pomoglo pacijentima i negovateljima, pre svega u smislu poboljšanja kvaliteta života. Osnivaju se udruženja u kojima su pacijenti, lekari, medicinski tehničari, terapeuti, logopedi. U Srbiji postoji jedno nacionalno udruženje pacijenata, sa sedištem u Ćupriji, koje ima uglavnom regionalni značaj, ali je potrebno više takvih udruženja.
Nakon akutnog lečenja u bolnici, gde provode od nekoliko dana, do nekoliko nedelja, pacijenti se potom najčešće upućuju u ustanove specijalizovane za rehabilitaciju, Kliniku za medicinsku rehabilitaciju UKCV ili specijalizovane bolnice, odnosno banje u Melencima, Slankamenu, Bezdanu.
- Najčešće pacijenti direktno iz bolnice idu u ove ustanove, a nekada prvo budu jedan period kod kuće, pa se tek upućuju u ove banje. Tamo rade vežbe, imaju kineziterapiju, terapije strujom, ultrazvukom, baleoterapiju i sve što lekari – fizijatri procene da treba. Odnosno sve ono što im je potrebno za oporavak. Obično ostaju u banjama do najviše tri meseca – istakao je dr Živanović.
Prema njegovim rečima, pacijenti treba da budu uporni tokom rehabilitacije, naročito u prvim mesecima. Nakon šest meseci do jedne godine postigne se maksimalno mogući oporavak.
- Ne treba očekivati čuda. Ne može se uvek očekivati veliki funkcionalni oporavak, posebno kod teškog moždanog udara. Međutim, oni sa blažim posledicama se mogu vratiti normalnom životu i prethodnom poslu – napomenuo je dr Živanović.
LJ. Petrović
