MIRJANA IRGA Odbojkašica, pozorišni šaptač i lovni vodič

Nije zabeleženo da je neko u desetogodinjšoj istoriji dodele godišnjih sportskih nagrada u Srmskim Karlovcima dobio takav aplauz kao  što je to slučaj sa Mirjanom Irgom, rođenom Ninkov,  u trenutku kada je pozvana da dođe i primi priznanje za životno delo u oblasti sporta  u karlovačkom Magistratu pre manje od mesec dana. Njeno ime ostaće trajno ispisano u analima ženske karlovačke odbojke, kojom se aktivno bavila deceniju i po, kao jedne od članica tima „Partizana“ koji je udario temelje tom sportu u ovom mestu i probijao put ka vrhu jugoslovenske odbojke.

-Ceo moj život posvećen je odbojci – kaže ova žena sa čijeg lica osmeh i vedrina valjda nikad ne silaze. - I lopti. Lopta mi je bila najveći izazov. Ništa me u životu nije pokretalo kao ona. I danas znam, u ovim godinama,  u komšiluku da se pridružim deci kada zaigraju odbojku. Rukom, glavom, nogom, bilo kako, važno je da se igra. Odbojka mi je otvorila put ka ostvarenju želje da odem u Italiju i naučim italijanski jezik, i to znanje posle po povratku u zemlju mi je pomoglo da se sama probijam  kroz život, bez potrebe da tražim pomoć od bilo koga za radno mesto ili štagod drugo.     

Ulazak u svet odbojke za nju koja poseduje urođen sportski duh bio je, moglo bi se reći, sasvim logičan i očekivan potez. Odbojka je tada bila u povoju, i veći izazov od gimnastike s kojom je stupila u sportske vode. Priča o sportskim počecima vraća je, kako kaže, sedamdesetak godina unazad, u drugačije vreme i Karlovce u koje je kao jednipogodišnja devojčica došla igrom sudbine iz Begeča. Posleratno vreme, doba kada je izobilje bilo nepoznanica, verovatno je probudilo u njoj borbenost i nemirni duh, koji ju je od malih nogu pokretao na akciju i delovanje. Znala je kao mala da prodajući na Grožđebalu lepinje i tako što pomogne kojekome u komšiluku, da dođe do džeparca.

-Mi smo u Karlovce praktično izbegli -  kaže Mira. – Mom ocu Nikoli  su dojavili da mu fašisti spremaju hapšenje 1942. i on je s majkom Ružom  pobegao u Čerević, pa posle u Karlovce. Mene su ostavili kod strica Milana. Kada sam imala godinu i po, on me je posle nekoliko neuspešnih pokušaja, jer  bi, kada se osmelio na taj potez,  zapucali da l‘ Mađari, da l‘ Švabe, uspeo da preveze čamcem preko Dunava i dovede kod roditelja u Karlovce, gde se i sam nastanio. Stanovali smo u tadašnjoj Železničkoj ulici i na putu do škole bilo je igralište na mestu sadašnjeg tržnog centra, na kojem smo svi pravili prve korake u sportu.

Treneri su, kaže, važna karika u izgrađivanju sportske i moralne linosti sportiste. Zato je važno da to što rade čine znalački, s autoritetom, ali bez vike i grubosti.  Odbojka, koja joj je obeležila život u ogromnoj meri  ju je i „ispisala“ iz Učiteljske škole.

Dvornik i Peročević na jednoj nozi pevali za špricer

Evocirajući uspomene iz detinjstva i mladosti u Karlovcima, Mirjana Irga se prisetila i epizode koju su dvojica velikih imena jugoslovenskog glumišta „igrala“ na  karlovačkoj železničkoj stanici.   Boris Dvornik i Edo Peročević, koji su pohađali Srednju glumačku školu u Novom Sadu, svraćali su i u Karlovce. Peročević je čak da bi se školovao radio pomalo u karlovačkoj ciglani.  Po Mirinoj priči, desilo se jednom prilikom u Karlovcima da su na železnikoj stanici,  stojeći na jednoj nozi, sa  šeširima u rukama pevali za špricer.

- Nekoliko meseci posle upisa u Učiteljsku školu Verica Apić me je angažovala da igram za „Partizan“ iz Novog Sada i zaposlila kao mlađeg komercijalistu u  Poslovnom savezu za ratarstvo i semenarstvo u današnjoj ulici Maksima Gorkog – priča Mira. – Bilo je to 1957. godine.   U toj firmi,  kao i u Upravi za groblje i sahrane u Almaškoj, u kojoj sam kasnije radila,  su imali razumevanja za moje bavljenje odbojkom, pa sam petkom, subotom i nedeljom igrala utakmice. U toj prvoj firmi zarađivala sam 9.000 dinara, što je bila lepa plata. Čak sam tada na kredit kupila i vespu. Branila sam boje i Vojvodine. Koliko puta, ne bih znala da kažem, samo se sećam da nije bilo utakmice u vojvođanskoj reprezentaciji koju su igrale bez mene. Takoje bilo i u dresu Jugoslavije. Od Monike Švarc iz Maribora i mene, bez lažne skromnosti,  mislim da tada boljih tehničara u jugoslovenskog odbojci nije bilo.

Želja da otvori nove horizonte odveli su je u Italiju. Najpre je 1964. preko karlovačkih veza otišla u Pulu gde je, zahvaljujući poznanstvu sa Borisom  Dvornikom i Edom Peročevićem, kratko radila kao šaptač u pozorištu,a potom posle izvesnog vremena uspela da se domogne Italije.  

- U Italiju sam otišla ne da igram odbojku, nego prvenstveno da naučim italijanski jezik, jer me je nosila želja da se oprobam u turizmu. Međutim, i tamo sam igrala  za jedan lokalni tim , kada mi je to posao dozvoljavao – priseća se Mira dana u Italiji gde je čuvala decu kako bi se izdržavala.

U zemlji svojih snova ostala je do 1969. godine. Po povratku u domovinu, iskoristila je novostečeno znanje italijanskog najpre kao prevodilac na Novosadskom sajmu tokom sajamskih manifestacija, a potom je  do svoje 65. godine u Lovotursu radila kao lovni vodič u sezoni od avgusta do oktobra lovcima iz Italije.   

- Vodila sam ih po celoj Vojvodini,  a i šire – kaže. - Dnevnice nisu bile velike, ali je bakšiš bio dobar. Ono što sam je u lovnoj sezoni uspevala da zaradim, to je mom mužu polazilo za rukom za čitavu  godinu u karlovačkoj ciglani.  

U njenoj biografiji ostaće  zabeleženo da je radila i kao konobar na Čardi na Dunavu, kao i da je karijeru završila u novinarnici ispred današnjeg Bermeta u centru Karlovaca. Sve što je radila radila je uspešno. Od našeg lista za 500 prodatih primeraka Dnevnika tokom jednog prepodneva dobila je bicikl kao nagradu.

Osim titule sportiste godine 1961. do ove za životno delo u karlovačkom sportu, ne može da se pohvali nagradama. Zato ju je ova i tako dirnula kada su ju joj je uručivali.       

-Ništa lepše kada priznanje dođe u ovako kasnim godinama kada znaš da si cenjen kao igrač i kao čovek  od svojih sugrađana-  rekla je tom prilikom i poručila  svim mladim sportistima da ljubavlju, istrajnošću, željom i fer plej borbom, krče svoj put ka novim, još većim uspesima,  kako u sportu tako i životu.  - Moraš u svakoj situaciji pre svega biti čovek,  biti spreman da pomogneš  drugima i da voliš druge ljude. Um treba koristiti u svakoj situaciji, i u životu i u sportu. I biti sportista do kraja - dodala je u razgovoru za Dnevnik.

Zorica Milosavljević