Milan Petrović: Nema mnogo prilika za mlade u Srbiji

– I dan-danas se javi neko mejlom da pita za nju, kao, recimo, koleginica iz Australije koja predaje u srpskoj školi. Igrica je i dalje tu, besplatna za preuzimanje, primeri su aktuelni budući da se pravopis nekim čudom nije menjao zadnjih pet godina, a sada je možda i korisnija – rekao je Petrović u onlajn susretu koji je organizovala Mensa Srbije. 

Kad si nastavnik srpskog jezika, pravopis ti bude bolna tema, dodaje on.

– Dosta je polemika među nama koliko na časovima ima vremena da se uvežbava pravopis i to je jedan od argumenata zašto bi trebalo pojačati nastavu srpskog u osnovnim i srednjim školama – kaže Petrović. – Ta igrica je pobrojala preko 2.000 primera koji pokrivaju skoro sve važnije delove pravopisa, a moja prva generacija gimnazijalaca bila je tester i govorila mi šta ne valja i šta može biti bolje. Sa đacima smo imali cela takmičenja zasnovana na „Vučilu”, a kad neko osvoji određeni broj poena, mogao sam s pravom da sugerišem kolegama da mu daju najvišu ocenu, pokazavši im listu primera, i to baš onih jako teških, koje bi učenik uvežbao igrajući se više sati.

Zahvaljujući Fulbrajtovoj stipendiji, imao je prilike da vidi sa koliko entuzijazma prosvetni radnici širom sveta rešavaju najrazličitije probleme kako bi svojim učenicima ponudili nešto što se zove kvalitetno obrazovanje, pa i da uporedi sa stanjem u Srbiji.

– U Africi standardno odeljenje broji 60 učenika, a mi često kažemo da je 30 puno – dodao je Petrović. – I jeste puno, bilo bi bolje da ih je manje jer bismo imali više vremena da im se posvetimo, ali zamislite situaciju gde jedan nastavnik mora da opismeni 60 učenika u isto vreme, a nema ni tablu. Tada shvatite koliko je edukacija plemenit poziv.

S druge strane primećuje da naša sredina ne otvara mnogo prilika mladim ljudima.

– U Americi i Nemačkoj videćete da je potpuno u redu ako se neko upiše na fakultet sa 40 godina. Tamo ćete na masteru sresti samohranu majku kojoj je dete krenulo u školu, pa ima vremena za svoje ciljeve, deku koji, eto, hoće da vežba svoje ganglije, i sedi zajedno s klincem, koji je već na faksu jer je preinteligentan. Naravno, formalno obrazovanje nije sve. Da vam neko sada kaže: država ti daje 1.000 evra koje ne treba da vratiš, ali moraš da potrošiš na profesionalni i lični razvoj lokalno, šta biste izabrali? Časove crtanja, člansku kartu u teretani, jogu? Mislim da je ponuda vrlo mala i da mladim ljudima nedostaje izbor – kaže, dodajući tome i uzore u postavljanju prioriteta, koje bi trebalo da vide u prosvetnim radnicima. – I pored svih nedaća, zahvalan sam na ovom virusu jer su se tokom pandemije delili fantastični svetski sadržaji, pa je, recimo, engleski Gloub teatar, koji je večito rasprodat, strimovao najveće Šekspirove drame. Dinar ne košta, a koliko ljudi ih je pogledalo? Toliko je gradova, snimljenih koncerata svetskih filharmonija, slika iz najvećih galerija moglo da se vidi onlajn, a pa čak i razgovor nobelovaca.

U tom pogledu vidi manjak saradnje sa institucijama kulture, mada ima i svetlih primera za koje se malo zna, poput Kolarca, gde pred koncert blagajnik podeli karte za simboličnu sumu studentima koji su se tu okupili.

– Zašto bi mesta bila prazna? Neće pozorište ili muzej propasti jer je primio đaka. To dovodi do još jednog zaključka, na koji me je navelo ono što sam video u Engleskoj, otišavši na konferenciju koja se bavi obrazovanjem. Uđete u njihovu nacionalnu galeriju, a klinci od tri-četiri godine, kao pačići, gledaju ogromne Tarnerove slike i komentarišu sa kustoskinjom šta vide. „Nije moguće da ih ovako male vodite, i to kroz celu galeriju”, kažem im ja. „Ne, samo kroz jednu sobu, da pogledaju dve-tri slike, da sednemo, popričamo, da njima bude lepo pa će doći opet i sa smislom, kritički doživeti umetnost” – poentira Petrović.

Pod okriljem organizacije „Nauči me”, kaže, pokrenuo je poprilično ambiciozan projekat koji će rezultirati zanimljivim priručnikom za podučavanje i učenje u 21. veku, čija je suština promena paradigme obrazovanja.

– U okviru njega, radimo na jednoj igrici za učitelje i nastavnike koji žele da razviju kreativnost. Ona neće biti digitalna, naprotiv, biće nešto što se uz svu fizičku distancu mora raditi uživo. Planiramo i veliku konferenciju u Nišu gde predavači neće biti edukatori, već oni koji se bave obrazovanjem iz drugih, bočnih oblasti – dodaje, napominjući da će upravo na nju potrošiti budžet koji je dobio putem nagrade Udruženja „Živojin Mišić”. – Novine se dešavaju upravo kada za jednim stolom, u jednoj temi, spojite ljude koji imaju potpuno različite kontekste, obrazovanje, poglede na svet. Sledi i nastavak jednog zanimljivog projekta koji smo nazvali „Youth innovation center”. Pre godinu-dve radili smo sa gimnazijalcima, a sada će to biti đaci srednjih stručnih škola. Pokušaćemo da im usadimo preduzetnički duh ne samo da bi bili bolji radnici nego i da bi se odvažili na nešto kreativnije, osmislili svoj proizvod ili uslugu i postali nezavisniji.

 Slađana Milačić