In memoriam: Mirko Stojnić (1929 – 2016)

 i primenjene umetnosti na tlu Vojvodine. Stojnić, kao široko obrazovana i svestrana ličnost, zainteresovana za svet oko sebe, s najvišim stepenom stvaralačke strasti, kreativni izazov pronalazi prvenstveno u oblastima projektovanja nameštaja, enterijera i malog urbanizma. Pragmatičniji odnos prema oblikovanju imao je na polju utilitarne grafike, gde je kao vešt crtač napravio nekoliko hiljada ilustracija za knjige.

U oblasti grafičkog dizajna istakao se kao autor opreme za knjige, većeg broja plakata i vizuelnih identiteta. Stojnićev autorski stav nije sklop slučajnosti, lutanja ili traganja za sopstvenim životnim i profesionalnim identitetom. Po poreklu pripadnik građanske klase centralnoevropskog miljea, on je dobio mogućnost da na zdravim temeljima izgradi ličnu intelektualnu snagu i kreativne potencijale.

Osnovnu školu završio je u Starom Bečeju, a maturirao je nakon Drugog svetskog rata u Muškoj gimnaziji u Novom Sadu. Odrastao je u porodici oca hidroinženjera, pod čijim je uticajem širio svoje intelektualne vidike. Njegovom ranom misaonom sazrevanju doprinela je i velika porodična biblioteka, ali i neposredno komuniciranje sa značajnim i obrazovanim ljudima koji su kao prijatelji kuće često bili Stojnićevi sagovornici. Još u detinjstvu je naučio nekoliko stranih jezika, što mu je u kasnijem profesionalnom životu otvorilo mogućnost da uspostavi brojne veze sa značajnim ljudima i institucijama sveta.



Budući da je bio talentovan crtač, radio je i ilustracije za književna dela, priručnike i uybenike. Prvu knjigu opremio je i ilustrovao još u ranoj mladosti, 1943. godine. To je bila knjiga pilota Kraljevskog vazduhoplovstva Milutina Vilića „Nova oružja“. Od 1947. radi za beogradsku izdavačku kuću „Tehnička knjiga”, gde je opremao knjige i časopis „Narodna krila“. Iste godine dobija status slobodnog umetnika, kad započinje i njegova profesionalna karijera ilustratora i grafičkog dizajnera.



Želja za visokim obrazovanjem odvela je Stojnića u Beograd na studije arhitekture, gde je apsolvirao 1955. godine. Bio je učenik arhitekata Nikole Dobrovića i Milana Zlokovića, poznatih pripadnika Grupe arhitekata modernog pravca, u čijem je promišljanju i radu provejavala ideja internacionalnog modernizma. Ova dvojica arhitekata videli su graditeljstvo kao delatnost koja proizvodi društveno korisnu vrednost, a ne vrednost samu po sebi, koju do određene granice prihvata i sam Stojnić, ali je i razvija dalje.



Konkretne avangardne iskorake u Stojnićevom opusu nalazimo u oblasti projektovanja nameštaja i malog urbanizma, gde promišlja, ali i primenjuje zakonitosti i principe preuzete iz prirode, koje potom uvodi u arhitekturalni i dizajnerski izraz. Kao autor ovde deluje konvergentno – konstruktivno i formalno (ali ne kao dekoraciju) preuzima prirodne oblike, naročito one floralnog porekla. Pomenuti princip dizajniranja primenjuje od 1954. godine, kada kao stručni saradnik novosadskog „Jugopetrola“ projektuje opremu i poslovne prostorije. Za istu firmu projektuje i nekoliko benzinskih pumpi, čije betonske nadstrešnice po konstrukciji i obliku podsećaju na pečurke.



Pune literarnosti i simbolike, „Pečurke“ su postale trajno obeležje Stojnićevog naturalističkog načela oblikovanja u Novom Sadu. Pomoću statičkih proračuna inženjera Milana Manojlovića, dokazao je da se klobuk od 25 metara može stabilno statički postaviti na stub promera jednog metra, što mu je otvorilo vrata da za istu firmu isprojektuje još nekoliko pumpi. Sklonost da u svemu što stvara pronalazi zakonitost učinila je da on i na polju vizuelnih komunikacija insistira na poštovanju tradicionalnih zakonitosti grafičke forme, i to u oblikovanju logotipa, heraldike, ilustracije i opreme za knjige i časopise. Stojnić je uradio opremu za preko 2.000 knjiga i oko 8.000 ilustracija.



Heraldikom se počeo baviti 1969. godine, gotovo slučajno, da bi se pod tutorstvom lorda Snoudona i lorda Ešera razvio u jednog od najznačajnijih heraldičara sa ovog prostora. Na temu heraldike aktivno piše i objavljuje tekstove, uopšte rečeno, prema njoj se odnosio veoma kritički. Bio je član Heraldičkog društva Srbije „Beli orao” i Britanskog međunaradonog neprofesionalnog udruženja heraldičara. Na ovu temu je u rukopisu ostala njegova knjiga, pod nazivom „Bukvar heraldike“. S Vladimirom Labatom uradio je seriju grbova za Vojsku Jugoslavije, autor je grba Palića i još desetak izvedenih rešenja, dok mu je poslednji rad grb Bunjevaca.



Pomenimo i da je Stojnić s Miodragom Mišom Nedeljkovićem, u prvoj polovini sedamdesetih godina prošlog veka, pokrenuo inicijativu da se školovanje industrijskih dizajnera u Vojvodini podigne na najviši obrazovni nivo. Ova, u to vreme vizionarska ideja u sebi je nosila zahtev za osposobljavanje dizajnera za efikasno i samostalno korišćenje kompjutera u radu. Kao predsednik žirija, s Nedeljkovićem je bio aktivan i na dodeli nagrade „Dobar dizajn“ Privredne komore Jugoslavije.



Afirmaciju dizajna i primenjene umetnosti u Vojvodini konkretizovao je 1964. kao aktivni član i jedan od osnivača Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine. Bio je biran i za predsednika UPIDIV-a, ali i organizator nekoliko bijenalnih izložbi „Forma“. Grupno i samostalno učestvovao je na brojnim izložbama u Jugoslaviji i svetu, a dobitnik je niza važnih strukovnih priznanja i nagrada, poput pet zlatnih medalja na izložbi „Primenjena umetnost u svakodnevnom životu“, Beograd, 1960 i Zlatna Forma na izložbi „Forma“, Novi Sad, 1966. Poslednje godine života proveo je na Paliću.



U sveukupnom radu i promišljanju Stojnić se rukovodio načelima pionira svetskog dizajna (npr. Vilijama Morisa), gde je dizajner viđen u ulozi kreatora koji proizvodi društveni smisao i humanizuje prirodu, a zatim oblikuje industrijski multiplicirane objekte koji čoveku olakšavaju svakodnevni život i rad. To potvrđuje Stojinićeva izjava da “mi treba kritički da analiziramo pojedine pojave u svetu. Na Zapadu se po svaku cenu menjaju oblici predmeta. Bitna je društvena funkcija proizvoda, da li on zadovoljava – i u kojoj meri – određenu kategoriju ljudi, na primer, domaćice. Ima li odgovarajuću pozitivnu funkciju“. Bio je ubeđeni zagovornik društvene uloge dizajna, ali i razočaran što ova delatnost u našoj sredini nije doživela pun procvat.



Zdravko Rajčetić