Libijac Hišam Farah, kardiolog sa dva srca

Možda sam u prošlom životu bio Lala. Nedavno sam bio nekoliko dana i odlučio da ubuduće, ako Bog da zdravlje, bar jednom godišnje dođem u Novi Sad da vidim kuma, prijatelje. To mi je duševni lek. Neki žele na more, a meni je Sredozemno 150 metara od kuće. Treba mi Dunav. U kolima, ma gde bio, slušam Balaševićev „Novi Sad“. Kad čujem stihove „Sokakom Zlatne grede k‘o mačor sumrak prede, tvrđava pušta mesec kao zmaja nad Varadinom“, osetim da istinski grlim moj Novi Sad. I video-kolaž sam napravio na tu pesmu i postavio na internet - na tečnom srpskom beskrajno šarmantno priča šmeker, doktor dve specijalnosti, kardiohirurg i radiolog, Libijac Hišam Farah.

- U Novi Sad sam oktobra 1995. stigao na studije medicine, ali nisam znao da će mi grad i ljudi dušu ispuniti. Kao najstariji od šestoro dece detinjstvo i mladost proveo sam u Libiji, a odrastao u Jugoslaviji. Baš pred dolazak, u  Tripoli je došla delegacija SFRJ u kojoj su bili profesor Nikola Mitrović, bivši ministar zdravlja Srbije i akademik Valadimir Kanjuh, da potpiše sporazum o saradnji sa Institutom za onkologiju u Tripoliju i sreli su se sa mojim ocem, neku godinu pre u Beogradu vojnim atašeom. Po dobrom libijskom običaju pozvao ih je u naš dom na večeru, gde je došao i moj rođak koji je medicinu završio u Beogradu. Kad se povela priča o mom školovanju tata je govorio da ću verovatno u Italiju, na medicinu, ali dr Mitrović predloži Jugoslaviju. - Hoću, ako se studira na engleskom, uslovio sam - seća se Hišam.

Već sutra je Mitrović javio da krene u Novi Sad.

- Nije se moglo avionom, jer su obe naše zemlje bila pod sankcijama. Kolima sam došao do Tunisa sa stricem, bivšim ambasadorom Libije u Bugarskoj, doleteo u Sofiju, pa kolima za Novi Sad. Iako sam bio sam samcijat, odlično sam se snašao među ljudima gostoprimljivim. U studentskom domu na Limanu sam našao jako lepo društvo. Pevalo se i sviralo. Kod kuće sam naučio klavir, a ovde me dočekala gitara i harmonika. Prvo sam naučio „Devojku iz grada“. Molio sam drugaricu da mi napiše tekst i naučio šta je šuma, livada, reka Gruža. Upoznao sam „Apsolutno romantičnu“ braću Alvirović i sa njima pevao po kafićima kad izađem sa društvom. Na srpskom sam prvo propevao, pa progovorio. Ljubavlju i pesmom pokupio sam celu bivšu Jugu. Pevao sam Tomu Zdravkovića, Miroslava Ilića, Olivera Dragojevića, a rado slušao i pevao “Leb i sol“, Harisa Džinovića, „Bijelo dugme“...

Pred kraj studija je volontirao kod profesora Ninoslava Radovanovića na Institutu u Kamenici.

- Pre mene je tu na specijalizaciji bio moj zemljak Naser. Tad su Libijci pozvali dr Radovanovića da uradi ekspertizu novih kardio-centara u Tripoliju - priča dr Farah, za prijatelje Hiško. - Libija je imala podugu listu čekanja, a profesor prihvatio da u Kamenici operiše stotinak Libijaca, koji su kao visokoriskantni odbijeni u drugim svetskim centrima. Moja uloga je bila da pomažem u komunikaciji sa pacijentima. Radovali su se kad im se obratim na arapskom. Operacije ne zavisi samo od skalpela već i psihičkog stanja pacijenta. Setio sam se toga kad su se u Nemačkoj pacijenti radovali mom srpskom. Zaprepaste se da dr Farah, Arapin u Nemačkoj priča naški - veli Hiško.

U Nemačku je stigao posle Italije u koju je iz Novog Sada otišao kao stipendista italijanske vlade.

- Moj italijanski profesor me nagovorio da odem na šest meseci, a ostao sam deset godina. Imao sam sreće - posla kol‘ko ‘oćeš. Nemci imaju užasan deficit radnika, pogotovo medicinara. Stanovništvo jako staro, mislim da   preko 40 odsto ima više od 60 godina. Jedina mana tamo je da nema kraja poslu. Radiš, radiš, plate te, a kad padneš, dođe neko drugi. Kardiohirurgija  iscrpljuje. Radi se ceo dan, kući dođem u pet-šest popodne, sposoban samo za san. Nije to život. Pre osam godina zbog šloga sam mogao da izgubim i zdravlje i život. Tad sam odlučio da napustim hirurgiju, specijaliziram radiologiju i dobio sam zvanje „gornji doktor“. Ipak, u Nemačkoj sam naučio dobru medicinu u više velikih bolnica. Radim dijagnostiku kao teleradiolog, izveštaj šaljem preko interneta a to se plaća mnogo bolje od hirurgije. U Britaniji sam nostrifikovao diplomu i zarađivao u obe zemlje, ali mi je u socijalno ledenom svetu nedostajalo druženje. Oženio sam Libijku, koja je ceo život provela u Britaniji i tu završila fakultet. Nekoliko godina živeli smo u Nemačkoj, pa Britaniju bliže ženinoj porodici. Napunio sam 45, što su kritične godine. Dao sam otkaz i sa ženom, sinom i dve mlađe ćerke vratio se korenima. Deca su ovde presrećna. Planiram da otvorim privatnu ordinaciju u Tripoliju i kad me zovu odem u Nemačku, odradim nekoliko nedelja i vratim sa novcem kojim u Libiji mogu živeti nekoliko meseci - kaže dr Farah, ponosan što je ostao u kontaktu  sa dr Radovanovićem.

- Dugo smo pričali. On u Švajcarskoj, ja bio u Britaniji. Radujem se što nije ostario, ostao je isti glas pravog gospodina, osnivač svetski poznatog Instituta, koga danas vode moji prijatelji iz mladosti.

Jelena Stamenković