KO SU MILENIJALCI? Još jedna ideja o osvajanju slobode

Daleko (što dalje) od svega što mu je do tada bilo „čitav njegov život“. I onda tamo živi srećno i ispunjeno; baš onako kako je oduvek i zamišljao život dostojan čoveka...

Razlozi su prilično jednostavni: ekonomske krize ili nam se upravo dešavaju ili su u najavi, te je vreme u kojem živimo do te mere stresno da se većina svako malo zapita da li je sve to, bez obzira koliko se zarađuje i koliko smo se dobro pozicionirali na društvenoj lestvici, vredno onoga što smo u međuvremenu izgubili/cene koju smo za to platili. Tu se, pritom, prvenstveno misli na „otkidanje“ od mira, čiste savesti i slobode.

A ideja o osvajanju slobode i jeste negde u osnovi sticanja svega; od para, preko nagrada i priznanja, pa do društvenog statusa. Ideja je da u nekom trenutku, onako u japankama i šortsu, svo to jurcanje i nerviranje ostavimo iza sebe i da se prepustimo stvarima koje nam istinski prijaju i koje nam pričanjavaju radost – čitanju knjiga, šetnji, pecanju, heklanju, razmišljanju, vrtlarstvu, humanitarnom radu, nekom neobičnom hobiju... Već ko šta voli i o čemu sanja. Donedavno se o takvim stvarima/aktivnositima razmišljalo što bi se reklo u „dvojci“ - futuru 2, to jest, tamo nekoj dalekoj budućnosti. Međutim, naši „milenijalci“, koji su nas već ko zna koliko puta iznenadili i pokazali da je došlo njihovo vreme, i na ovu temu imaju svoju „apdejtovanu“ verziju. Naime, u svetu (posebno u onom njegovom razvijenijem delu) već neko vreme je među mladima prilično popularan i rasprostranjen pokret FIRE (Financial Independence Retire Early) ili, prevedeno na srpski – finansijska konstrukcija za rano penzionisanje. I to baš onako „rano“ – negde između 30 i 40 godina. Do tada, plan je, mora baš onako puno da se radi i još više da se štedi, a onda – sloboda i uživanje u životu!

Plan je, šta da kažem, savršen i vredan apsolutno svakog truda i (ideja je) kratko­ročnog odricanja. Stoga i ne čudi da su neki od do juče prilično rastrošnih „hipster omladinaca“, koji su bili spremni da za novi gayet/igračku ili večeru u nekom onako baš „otkačenom“ rastoranu izdvoje pravo malo bogatstvo, ođednom počeli da šparaju novac i da se interesuju za finasijske fondove, ulaganje novca i slične aktivnosti. Prestali su i da šopinguju; odeća se kupuje samo kada je to neophodno i to na rasprodajama, a slično je i s troškovima stanovanja – po što povoljnijom ceni se rentiraju stanovi na periferiji i/ili oni u malo lošijem stanju. To im, bar tako pišu u svojim blogovima, ne pada preterano teško, s obzirom da su sva ta odricanja i onako prolaznog karaktera i oročena na prihvatljivo kratak period.

Život „na minimumu“ samo dok se glavnica ulaže i to s jednom jedinom idejom - da se onako baš fino oplodi. Odnosno, dok se ne dođe do zadate cifre, koja bi trebalo da pokrije sve troškove „skidanja“ s desetočasovnog radnog vremena i života koji počinje i završava se u tamo nekoj kompaniji...

Plan je zaista dobar, odnosno, FIRE zvuči sjajno i ne čudi da se ova „vatra“ u svetu vrlo brzo širi i rasplamsava. Sve je više mladih koje ođednom više interesuju finansije, nego selfi i to je OK; bar će naučiti nešto o tome kako svet „šarenih papirića“ funkcioniše; prestaće da im se podrazumeva da „moraju“ da kupe „ovo“ ili „ono“ po poslednjoj modi i shvatiće da se i bez tih čuda može sasvim lepo živeti. Plus, možda ukapiraju i kako stoje stvari na temu trošenja/zarađivanja: nema tamo nekog magičnog vrča bez dna iz kog se do u beskraj može izvlačiti novac kad god nam za nešto zatreba. Drugim rečima, pre ili kasnije sve dođe na naplatu...

Gledano ovako sa strane i iz ugla nekoga ko je davnih dana „prebacio normu“ kada je plan o prevremenom penzionisanju u pitanju, teško da bih mogla da osporim genijalnost ideje, posebno ako se ima u vidu da iza nje stoje oni koji su se do juče do čitav dan „uslikavali“ i „otpadali“ po društvenim mrežama. Za koje su mnogi imali skoro pa isključivo komentare tipa da su lenji, beskorisni i komotni. Kad ono – klinci nešto skroz pametno smislili. Teško da bi neko mogao da ima dilemu između opcija „razmišljanja o smislu života na nekoj plaži“ i „raspadanja u kancelariji od 9 pa ko zna do kada“. Mislim, stvar je toliko genijalna da prosto ne znam kako se niko pre naših „milenijalaca“ toga nije setio. Možda zato što je neko ipak morao i da radi...

Šalu na stranu, sve i da priča koja za sada obećava na kraju propadne i „prohuji s vihorom“, ne bi to bilo ni prvi, a ni poslednji put da neki od „eksperimenata in vivo“ nije dao očekivane rezultate. Pa, evo izgleda da ćemo uskoro prestati i da pomeramo kazaljke napred – nazad. Pa šta, malo smo se vrteli, izračunali da tu baš i nema neke matematike i ops – rikverc na staro.

Tako i s ovim projektom – pravo na rintanje u kancelariji do poznih šezdesetih našim omladincima niko neće uskratiti. U svakom slučaju, pokret bi sve i da ne uspe mogao da donese jednu sjajnu stvar – svođenje troškarenja razigrane omladine na makar malo razumniju meru. Lekcija o zarađivanje kroz štednju bi u tom slučaju bila nešto kao čist bonus.

 Jasna Budimirović

 

Obično se uzima da generaciji milenijalaca pripadaju oni rođeni u dekadi između 1982. i 2004. Jedna od glavnih za­jedničkih tačaka ove generacije je činjenica da su svi odrastali uporedo sa ekspanzijom medija i informacija kakva nikad pre nije zabeležena u ljudskoj istoriji. Ovo je generacija koja je od detinjstva imala pristup ličnim računarima, internetu, i mobilnim telefonima, naviknuta na to da barata sa ogromnim ko­ličinama informacija (i da ih brzo zaboravlja).

Milenijalci su mnogo manje zainteresovani za televiziju nego za internet, sa velikim brojem onih koji filmove i serije gledaju onlajn i preko streaming servisa, a vesti kupe usput, sa mreža. Digitalno okruženje je njihova prava kuća, pa po jednom američkom istraživanju gotovo 94 posto milenijalaca u toj zemlji poseduje kompjuter, dok na socijalnim mrežama provode u proseku 30 sati nedeljno.

Mnogi od njih vode dvostruki život, pa na Fejsbuku, Instagramu ili Snepčetu pažljivo izgrađuju idealizovani digitalni narativ koji uopšte ne liči na njihov stvarni život. Disparitet između stvarnog života i njegove idealizovane verzije na društvenim mrežama (bilo na svojim ili tuđim profilima) često izaziva ank­sio­znost kod ove generacije inače sklone depresiji.

Na pitanje postavljeno na američkom forumu Redit šta je “najmilenijalskija” stvar koju ste ikad videli, jedan korisnik je napisao da je sedeo sa verenicom u kafeteriji Starbucks kada im je prišla usplahrena devojka i zamolila ih da pozajmi njihovu kafu jer je izgledala fo­togeničnije za Instagram. A kad smo već kod kafe, milenijalci je toliko piju i obožavaju, da zbog povišene potrošnje do koje je dovela ova generacija, svetu preti nestašica tog napitka u narednim dekadama.

Skepsa prema religiji

Za milenijalce je karakterističan politički liberalizam, skepsa prema religiji, i veća sklonost ka političkoj korektnosti nego kod starijih generacija. Milenijalci su prvi počeli da skreću pažnju na mikroagresije u školama, i na radnom mestu, bilo da se one tiču seksizma, mobinga, ili marginalizacije manjinskih grupa. S druge strane, ove navike ponekad idu i do suludih ekstrema, pa nije teško setiti se komičnih slučajeva poput škole u Sijetlu koja je uskršnja jaja preimenovala u “prolećne sfere” da ne bi vređala učenike koji nisu hrišćani.

Mnogi milenijalci odrastali su veoma zaštićeni u svojim porodicama, sa roditeljima koji su ih, nasuprot ranijim generacijama, vaspitavali na idejama da su posebni i da „mogu postići bilo šta“, pa je sudar sa stvarnošću u odraslom dobu često još jedan od uzroka depresije kod dela populacije. Drugi su se brzo adaptirali, prihvatajući često daleko stresnije radno okruženje nego što su imali njihovi roditelji. Zapravo, za one odrasle u Americi situacija je neuporedivo teža nego što je bila njihovim roditeljima: obrazovanje se u ovoj zemlji pretvorilo u surov biznis, te je praktično nemoguće završiti jednu godinu bilo kog koleya bez minimalnih 20.000 dolara (za nepoznate državne univer­zi­tete), ili čak 50.000 dolara za skupe visoke škole poznatih imena. Pošto većina porodica ipak nema ovaj novac, mladi u Americi su ekstremno zaduženi, pa je procena da milenijalci već sad imaju više od milijarde dolara u studenstkim dugovima.        

Po nekima, ovo je i generacija Petra Pana – milenijalci odlažu prelazak pragova zrelosti koliko god mogu i venčavaju se, zapošljavaju i dobijaju decu mnogo kasnije nego bilo koja generacija pre njih. Po nekim procenama, danas tek četvrtina ima svoju porodicu.        

Nastasja Pisarev