Karlovčanin Milan Božić Karapandža: Čovek koji je živeo s metkom u srcu

Vrhuncem u toj srčanoj političkoj borbi mogao bi se nazvati slučaj s izbora 1938. godine kada je potegnut i pištolj, o kom je pisala ne samo domaća, već i strana štampa. Na dan izbora, 11. decembra pomenute godine korteš ili agitator Jugoslovenske radikalne zajednice, ekonom iz Karlovaca Simo Lojanica, prema pisanju tadašnje „Pravde“, pokušao je da ubije uglednog zemljoradnika, oduševljenog pristalicu i prvaka Zemljoradničke stranke i kandidata na tim izborima Milana Božića Karapandžu.

Kako se navodi u članku, njih dvojica su živela u dobrim odnosima do izbora. Kritične noći uoči izbora Božić je sa nekoliko političkih prijatelja obilazio ulice u Sremskim Karlovcima da pazi da mu protivnici ne bi cepali plakate. Isto to uradio je i Lojanica, a oko 5 sati ujutru sreli su se u opštinskoj zgradi. U svađi koja je među njima nastala Lojanica je potegao revolver, ispalio jedan metak u pravcu Božića i pogodio ga u levu stranu brade.

Karapandža je preživeo taj napad vatrenim oružjem, ali to nije glavni razlog zbog kog je ovaj slučaj izazvao ogromnu pažnju javnosti i dospeo i u strane novine. Božić tada ne samo da je preživeo upucavanje, nego je zbog toga što mu se metak zadržao u organizmu, postao medicinski fenomen za koji su se zainteresovali lekarski krugovi sa svih starana, a o štampi da se ne govori.   

Za medicinsku struku, pa i običan svet, bilo je pravo čudo kako je metak koji je ušao kroz bradu završio, ni manje ni više nego u predelu srca i da uprkos tome čovek živi. Hirurg Miloš Simović i internista Miloš Sekulić koji su lečili Božića nisu bili sigurni da li treba da ga operišui  konsultovali su se sa svojim profesorima sa fakulteta, ali ni oni nisu imali određen odgovor. Zato su odlučili da Karapandžu povedu na kongres lekara u Pariz 1939. da čuju mišljenje francuskih stručnjaka.

O ovom odlasku Karapandže u Pariz opštirno je pisao list „Vreme“. Iz pera dopisnika „Vremena“ Ljubiše Stojkovića domaća javnost bila je u prilici da sazna sve detalje Karapandžinog boravka u gradu svetlosti.

Prema Stojkovićevom pisanju, a navodima Karapandžinih lekara, kuršum je na Božićevom licu ostavio malu ranu, međutim, rentgen nije otkrio olovo niti u glavi, niti u vratu. Snimak načinjen u ležećem stavu, pokazao je u predelu stomaka nešto nalik metku. Isprva se pretpostavljalo da je metak dospeo u usta i da ga je Božić progutao. Nakon nekoliko dana od otpuštanja pregledao ga je dr Sekulić koji je insistirao da mu u uspravnom položaju snime utrobu i tada je utvrđeno da se kuršum nalazi u srčanoj senci i da se pri otkucaju srca pomera.        

- S obzirom na to da srčana kesica nije bila povređena, da nije bilo temperature, ni infekcije nisam dozvolio da se interveniše hirurški – objasnio  je dr Miloš Sekulić u novinskom članku.  

Podvrgnut je Karapandža prilikom tog boravka u Francuskoj lekarskim pregledima u Strazburu i Parizu,te tomografskom snimanju koje je potvrdilo da se metak nalazi 11 centimetara od grudne kosti, u srcu! Šetajući po pariskim bulevarima s metkom u srcu Božić je novinaru Stojkoviću ispričao kako se sve desilo i naglasio kako Lojanici, koga je zvao Luftika, nikad neće oprostiti što je pucao na njega. Oduševljeno je pričao o Parizu, za koji je rekao da je varoš kao Novi Sad, samo nešto veća.       

„A, lepo je, Boga mi, ovde! Samo mi žao što ne znam francuski. I jes’ vala. Nikad ne bih video ovaj Pariz, da mi nije metka u srcu“, priznao je Karapandža Stojkoviću ne sluteći šta će ga zadestiti dve godine kasnije.    

Za ovaj napad sud je februara 1940. godine Lojanicu proglasio krivim i osudio na pet meseci zatvora, a Milana Božića Karapandžu su ustaše uhapsile u prvoj grupi Karlovčana – prvaka pojedinih političkih stranaka, uticajnih građana i intelektualaca. Deo njih odveden je u drugoj polovini juna 1941. u logor Danica, a potom u Jadovno. Božić, prema navodima apotekara, jednog od preživelih iz te grupe, Pavla Štrasera, objavljenim u knjizi „Spomenica“ dr Koste Popovića, nije odveden s ostalima u Jadovno. Za Božića je Štraser pričao da je prkosno izazivao ustaše tražeći da ga odmah ubiju, a ne da to učine posle mučenja po logorima. Tako se, izgleda, i dogodilo prilikom pojedinačnih likvidiranja.

Z. Milosavljević