Istraživanje: Najugroženije stare žene na selu

Izveštaj su pripremili Nadežda Satarić iz Udruženja Snaga prijateljstva „Amati”, Nataša Todorić iz Republičkog Crvenog krsta, Kristina Dragišić iz „Karitasa” Sremska Mitrovica, Karolina Stamenković iz „Lužičkih rukotvorina” Babušnica, Gordana Rajkov iz Centra za samostalni život osoba s invaliditetom Beograd i Vesna Milosavljević iz „Ženske inicijative” Trstenik. U istraživanju se navodi da se najstarije žene najčešće oslanjaju na porodicu – 70,2 odsto, komšije i prijatelje – 9,6 i rođake – 5,7.

Duže od godinu lekara nije posetilo 16,5 odsto starijih žena, dok 1,6 odsto nikad nije bilo kod lekara. Duže od godinu zubara nije posetilo njih 72,4 odsto, a 3,5 odsto nikad. Kao osnovni razlog navode predugu listu čekanja – 49,1 odsto, zatim jer nemaju novca – 26,4 odsto, dok je za 13,2 lekar suviše udaljen.

Položaj starijih žena na selu je daleko teži od onih radnog uzrasta, a posebno je teži u odnosu one koje žive u gradskim sredinama. Od ukupno 4.790 sela, u kojima živi 40 odsto stanovništva, 1.200 je u fazi nestajanja. U 1.034 živi po manje od 100 žitelja, i to uglavnom sredovečnih i starijih. Čak 500 sela nema asfaltni put, 400 prodavnicu, a dve trećine ambulante. Otuda se njihovi žitelji često suočavaju s brojnim preprekama da ostvare svoja prava jer moraju ići u grad, što je ponekad teško izvodljivo.

Patronažne službe uglavnom ne idu u seoske sredine, a veoma retko će otići i kola Hitne pomoći, tim pre kada čuju da je pomoć potrebna nekom ko ima 75, 80 ili više godina. U neka sela ni autobusi ne dolaze svaki dan, a u neka samo dva puta dnevno, pa tako žena koja izjutra ode lekaru autobusom, ne može da se ceo dan vrati kući u selo. Zakazivanje specijalističkih pregleda starijim ženama na selu je gotovo nemoguća misija. Svega 2,2 odsto starijih žena na selu koristi usluge socijalne zaštite, koje podrazumevaju pomoć u kući, novčani dodatak za tuđu negu i pomoć, usluge smeštaja u ustanove socijalne zaštite, personalnu asistenciju odraslih žena s invaliditetom, usluge klubova.

U selima se uglavnom organizuje usluga pomoći u kući, ako su bliže gradovima i ušorena, a u brdsko-planinskim, gde su kuće raštrkane i treba ići, uglavnom pešice, po dva-tri kilometra da se stigne od jedne do druge kuće, veoma retko. Uslugu pomoći u kući koristi svega 1,2 odsto starijih od 65 godina, u 122 od 145 lokalnih samouprava, a potrebu za njom ima bar deset odsto starijih.

Stopa izrazite materijalne usklađenosti najveća je među starijim ženama na selu – 23,6 odsto. Ako imaju penziju, mahom su porodične poljoprivredne, i iznose oko 7.500 dinara, ili 64 evra, ili lične niže od 15.000 dinara, što je manje od administrativne linije siromaštva. Više od 100.000 starijih žena ne prima penziju, a novčanu socijalnu pomoć od države prima tek 11.000 starijih žena i muškaraca.

Finansijska sigurnost u poznim godinama presudno je važna za dostojanstven život i svakako ako starija žena nema siguran izvor prihoda, njena ljudska prava su ugrožena, a rizik od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja veći. Nasilje, kao i diskriminacija, mnogo više pogađa bake koje žive u ruralnim područjima, siromašne i nepismene, starije žene s invaliditetom i bez partnera.

Pod rizikom su i teško bolesne jer su često osuđene na milost i nemilost bližnjih.

Bake po selima su veoma retko vlasnice imovine – tek njih 9,1 odsto, na muževljevoj živi i radi 88,5 odsto, dok je u 2,4 odsto slučajeva imovina zajednička. Za slučaj razvoda starijih žena koje žive na selu, iako imaju pravo na srazmernu podelu zajedničke imovine stečene tokom braka, u praksi ta imovina se ne deli srazmerno, već žena izlazi iz kuće i sa sobom nosi uglavnom samo stvari za ličnu upotrebu i ništa više.

Po novinskim člancima, u prvoj polovini godine ubijena je 21 žena u porodičnom nasilju, od kojih je devet starijih od 60 godina. Ubice su u pet slučajeva njihova deca, u dva unuci, u dva bračni ili vanbračni partneri i u jednom je u pitanju bila pljačka. Uglavnom, službama sistema zaštite žrtve nisu bile poznate jer nisu ranije prijavile nasilje, iako su ga trpele. Većina starijih žena navodi da se nasilje nad njima dešava i na ulici, šalterima, u javnom prevozu, prodavnicama, restoranima, zdravstvenim institucijama, domovima za stare, a ima i telefonskog uznemiravanja.

Neke starice imaju problema i s komšijama, koji mogu biti nasilnici pre svega na selu, a posebno ako žena živi sama i ne može da se suprotstavi, a ne sme da prijavi razne štete koje trpi.

Ljubinka Malešević