NJEGOVO PREOSVEŠTENSTVO EPISKOP SREMSKI GOSPODIN VASILIJE za "Dnevnik": Istorija nas uči da zla vremena uvek imaju svoj kraj i ograničeno trajanje, UZDAJMO SE U BOGA

Njegov dosadašnji episkopski vek obeležilo je mnoštvo lepih i radosnih događaja od značaja za narod u Eparhiji sremskoj kojom upravlja, ali i pregršt izazova i iskušenja.

 Vaše preosveštenstvo, dočekasmo još jedan praznik nad praznicima, Vaskrs, u atmosferi straha od globalnog rata. Dve godine se navršilo od početka rata između Rusa i Ukrajinaca, dva pravoslavna naroda, od prošle godine bukti sukob na Bliskom istoku između Jevreja i Palestinaca. Ne prođe bogosluženje, a da se Vi ne pomolite da zavlada mir među zavađenim narodima. Šta se to događa u svetu i ima li nade da će prevladati razum, mir i ljubav među ljudima?

- Sveto pismo svedoči da je naš Gospod, nakon svog vaskrsenja, svete apostole prvi put pozdravio rečima: Mir vam! Ovaj pozdrav Pobednika nad adom, koji je ujedno bio i blagoslov i pouka, obavezao je svakog hrišćanina da, strpljivo i sa ljubavlju, izgradi mir sa bližnjima i bogom svojim, što predstavlja jedini način da zadobijemo i mir sa samim sobom. Upravo nas činjenica da živimo u tako burnom istorijskom razdoblju, dodatno motiviše da se danas podsetimo prvih reči našeg varskrslog Gospoda i posebnog blagoslova koji je On darovao svojim učenicima i preko njih, novoj generaciji apostolskih prejemnika i njihovih saradnika sve dok se nije proširio po čitavoj Vaseljeni, doprevši i do dece 21. veka. Najsnažnija oružja koja mi, kao hrišćani, imamo u ovom globalnom haosu su molitva, podvig, trpljenje i ispravan pogled na život, i to sve zavisi samo od nas. Neka svako od nas učini maksimalni napor da svojim bližnjima pruži šansu za lični mir i bez obzira na vidljivi ishod u ovoj dimenziji našeg trajanja ili velike geopolitičke tektonske promene, na koje, svakako, nemamo nikakav uticaj, mi ćemo nedvosmisleno posvedočiti da je Carstvo nebesko naša opcija. Drugim rečima, kako je govorio blaženopočivši patrijarh Pavle, učinimo ono što je do nas i uzdajmo se u Boga, a istorija nas uči da zla vremena uvek imaju svoj kraj i ograničeno trajanje.

Svako dobro od Boga i ljudi

 Kakvu poruku povodom vaskrsenja Hristovog upućujete narodu Eparhije sremske i cele Srbije?

- Želim da sve nas podsetim kako smo, u ovim smutnim i teškim vremenima, punim iskušenja i izazova, svi pozvani na istinsku i nedvosmislenu revnost, revnost koja ne zna za kompromise. Crkva od nas traži da, posebno u ovako sumornim epohama, svi propovedamo rečju i svojim životima vaskrslog našeg Gospoda, kao jedinu i nepobitnu istinu, koja već 2024. godine spasava ljudske duše i daje im jedinu perspektivu. Čestitajući vam Vaskrs i želeći vama, vašim saradnicima i čitaocima „Dnevnika“ svako dobro od Boga i ljudi, zahvaljujem vam se na lepoj prilici da govorim za ovaj ugledni novosadski list. Hristos vaskrse – Vaistinu vaskrse!

 Živimo u vremenu kada je tehnološki napredak dostigao neslućene razmere. Da li to današnjeg čoveka udaljava od Boga?

- Van svake sumnje mi živimo u vremenima vrlo eksplozivne tehnološke revolucije. Te promene su toliko velike i dramatične da već sada starije generacije, sa svojim svenulim kognitivnim sposobnostima, nemaju intelektualnu snagu da ih sagledaju u punoj meri i sklone su da ih odbacuju. Sigurno je da je današnja tehnologija moćno oruđe, koje čovek može upotrebiti na svoje zlo, ali i na veliko dobro, naročito u medicini i sličnim naukama, kao i da pojave, poput otkrića Hiksovog bozona i neverovatnih svojstava kvantnih čestica ili izuma generativne veštačke inteligencije treba da služe kao podsticaj za promišljanje naše svesti, ali i čitave Božije tvorevine, nama date na korišćenje i bolje razumevanje. U eri digitalizacije i ubrzanog protoka informacija, ni Eparhija sremska ne sme propustiti priliku da se što šire i što direktnije čuje spasonosna reč Svete crkve. sveti Hristovi apostoli i njihovi naslednici propovedali su jevanđelje najpre rečima, a zatim pisanjem na pergamentu i papirusu. Sada je vreme da svi uvidimo činjenicu da je dominantni medij 21. veka internet i želimo da upravo njegove prednosti iskoristimo kako bismo konačno iskoračili iz crkvenih porti i svoju poruku poslali, kako sadašnjim, tako i budućim hrišćanima, ali i svim ljudima dobre volje, koji čeznu za hlebom života i naukom Hristovom.

 Lane ste proslavili četiri i po decenije arhijerejske službe. Započeli ste je arhijerejskim upravljanjem u Australijsko-novozelandskoj i južnoafričkoj eparhiji, a nastavili u Eparhiji sremskoj. Koja je razlika između crkvenog života u rasejanju i na domaćem terenu i koji su najveći izazovi sa kojima ste se suočili tokom 45 godina službe?

- Razlike između kapitalističke zemlje britanskog komonvelta i komunističke Jugoslavije bile su zaista duboke i suštinske. Rad u predivnoj i prebogatoj Australiji, gde smo uživali toplo gostoprimstvo te daleke države, imao je za ishod podizanje manastira Svetog Save u državi Viktoriji – iz temelja, kao i novih hramova, sala i parohijskih domova, staračkog doma od četrdeset apartmana u Liverpulu (Sidnej), ali i prve pokušaje vidanja posledica raskola u našoj Crkvi, koje su u najvećoj mogućoj meri remetile duhovni život i mir ove eparhije. Razume se da je za organizovanje crkvenog života na ovom prostoru bilo potrebno mnogo diplomatskog takta, pogotovo zbog nesrećne činjenice da su sve stare omraze, nesloge i traume naši Srbi preneli na novo tlo i tamo ih ponovo zasadili. Raskloničke rane se nisu mogle zalečiti na brzinu i preko noći. Na ovaj nesretluk moguće je bilo staviti tačku samo dugotrajnim dijalogom, trpljenjem, ljubavlju i pre svega poštenim, iskrenim međusobnim odnosima. Tu nam je pomogao naš duhovni otac, patrijarh Pavle, svojom snagom duha, molitve i mudrošću. S druge strane, odnos australijskih vlasti prema nama je bio veoma korektan. Oni su nas pomagali, a često su i njihovi ministri i drugi visoki zvaničnici dolazili na naše skupove, naravno računajući sa potencijalnim glasovima koje tu mogu obezbediti. Pružali su i veliku podršku našoj deci, kojima su nedeljno davali po 20 dolara, ne bi li kupili najosnovnije potrepštine za školu i igru. Ni u kom slučaju nismo imali problema sa državnim službenicima, što nam je umnogome olakšavalo rad.

 Za dve godine navršiće se četiri decenije od kako ste na čelu Eparhije sremske. Dočekalo vas je mnoštvo problema, u prvom redu razrušene fruškogorske svetinje. Mnogo toga ste preduzeli i uradili. Jeste li zadovoljni učinjenim? Ima li tu još prostora za delovanje?

- Stigavši u Srem zapitao smo se šta mi je sada činiti. Nabavio sam jednu svesku i godinu dana samo obilazio Eparhiju, upoznajući sveštenstvo i malobrojno monaštvo i ovdašnji narod, ali i pregledajući uglavnom zapuštene hramove i porušene manastire. Godinu dana niko nije premeštan ni postavljan, dok nisam stekao jasnu sliku o novoj situaciji u kojoj sam se zatekao. Malo-pomalo počeo sam da se upoznajem sa ljudima od ugleda koji su mogli da pomognu u velikom projektu obnove fruškogorskih manastira, crkvenih opština i parohijskih domova. Kada sad pogledam  tadašnju beležnicu sa prvim utiscima, uviđam da se zatečeno stanje ne može ni uporediti sa sadašnjim prilikama, i sam se čudim dinamici obnove, kao i veličini poslova koji su obavljeni. Počeli smo da reorganizujemo Eparhijski upravni odbor i Eparhijski savet. Organizovali smo sabore i sastanke, a naročito sam se trudio da na svakom od tih susreta budem, kao i da sve bude organizovano u skladu sa crkvenim poretkom i na najvišem nivou. Molili smo značajne ljude i institucije da nam pomognu u ovom poslu, što je na kraju i urodilo plodom.

 Da li je graditeljsku obnovu pratila duhovna obnova?

- Duhovna obnova pojedinca ili neke zajednice ne može biti posmatrana kao kategorija koja je obavljena i ispunjena, i kao takva postaje prošlost. Dužnost episkopa je da da svoj maksimalni doprinos spasenju i uzrastanju svih onih koji su mu povereni na duhovno staranje, koje mora shvatiti i razumeti, trudeći se da im u njihovim pohvalnim stremljenjima pomognemo. U tom smislu, slobodan sam da kažem kako smo, pored prioritetne duhovne, pristupili i materijalnoj obnovi Sremske eparhije, što je obavljeno sa vidljivim uspehom, a i dalje predstoji najteži i najvažniji rad – neprekidno ribarenje ljudskih duša, vidanje njihovih bolnih rana i izgradnja žive Hristove crkve. To je veliko delo koje je uvek pred svima nama, jer naša misija podrazumeva neprekidno duhovno obnavljanje i naših bližnjih i samih sebe.

 Proteklo je više od dve decenije od uvođenja veronauke u škole. Na teritoriji Eparhije sremske uprkos njenom sadašnjem tretmanu u obrazovnom sistemu, imamo primera da se eksperimentalno, kroz radionice, ona uvodi čak i u predškolske ustanove. Kakvi su njeni rezultati i prespektive?

- Obrazovanje i prenošenje znanja, naučnih, ali i verskih, u okviru adekvatnih institucija oduvek je predstavljalo prioritet za predstojatelje naše svete crkve. Crkveno-narodni sabor Karlovačke mitropolije je još 1726. godine, doneo odluku da je svaki episkop dužan da u svojoj eparhiji otvara škole, dok se već sledeće godine, mitropolit Mojsije Petrović na carskom dvoru u Beču izborio za odobrenje da njegovi sunarodnici mogu slobodno otvarati više i niže prosvetne ustanove.

Škola za ponos

- Tokom 38 godina arhijerejskog služenja u Bogom spasavanoj Eparhiji sremskoj, u Bogosloviji smo primali i ispraćali generacije mladih ljudi, a inspiraciju i ubedljivu motivaciju uvek smo nalazili upravo u nepokolebljivoj veri karlovačkih bogoslova, kao i njihovoj disciplinovanoj posvećenosti vekovnom bogoslužbenom poretku naše Svete crkve. Sa radošću u srcu, 38 puta sam bio svedok prvim, nesigurnim koracima tek upisanih đaka ovog učilišta, kao i optimizma i hrabrosti maturanata, svesnih i poučenih da ih sa ovog mirnog mesta naš Gospod šalje kao ovce među vukove (Mt 10, 16). A posebno sam srećan zbog činjenice da ovakva škola, sa vremenom i što kažete, tehnološkim razvojem naše omladine i dalje ne gubi na atraktivnosti, čak se čini da je situacija upravo suprotna, što svakako predstavlja svojevrsan izazov za arhijereje srpske crkve, koji treba da pomognu tim mladim dušama da svoje talente, kroz dalji profesionalni angažman i karijeru, razviju u punom kapacitetu.

Mitropolit Pavle Nenadović osniva Latinsku i nižu klirikalnu školu, dok je za nastanak Karlovačke gimnazije, 1791. najzaslužniji mitropolit Stefan Stratimirović, koji je utemeljio i Karlovačku bogosloviju, 1794. godine. Naš stav se ni danas nije promenio. Važno je da mladi ljudi, od ranog detinjstva i u okviru ustanova koje su nastale u okviru i pod patronatom crkve, imaju priliku da se duhovno artikulišu i upoznaju sa hrišćanskim moralnim vrednostima i da odrastaju uz blisko poznavanje vere, na kojoj se temelji civilizacija kojoj pripadaju. Mislim da to obogaćuje našu omladinu, a čak ni eventualni promašaji i lutanja u kadrovskim i programskim pitanjima, ne mogu nas nikada pokolebati u toj misiji, jer je nesporna i najvažnija činjenica da deca i mladi ljudi predstavljaju jedinu perspektivu i budućnost ne samo naše biološke vrste, već i naše svete Crkve.

 Ove godine Karlovačka bogoslovija slavi 230 godina postojanja. Kakvu ulogu je ta crkveno-prosvetna ustanova odigrala u srpskom narodu i Srpskoj pravoslavnoj crkvi u prošlosti. Kakav je njen i status ovakvih škola danas i ima li interesovanja među mladima za bogoslovsko školovanje i sveštenoslužiteljsku misiju?

- U dugoj istoriji Srpske pravoslavne crkve, a i šire, Karlovačka bogoslovija zauzima posebno mesto tradicionalnog svetionika i istočnika vere, duhovnosti i nauke. Odkako ju je osnovao jedan od najistaknutijih predstojatelja Karlovačke mitropolije, blaženopočivši mitropolit Stefan Stratimirović, ova ugledna i po mnogo čemu izuzetna institucija predano služi Bogu i srpskom narodu već dva veka i tri decenije. Tokom tako dugog perioda, upravo su među njenim zidinama svoju psihološku i intelektualnu fizonomiju uobličili nebrojeni arhipastiri, pastiri i drugi ugledni ljudi, koji će, kasnije, prenoseći večne istine jevanđelja, iza sebe ostaviti veoma duboku i trajnu brazdu u crkvenoj, ali i nacionalnoj istoriji ne samo Srba, već i drugih pravoslavnih naroda. Među njima, svoje mesto je pronašlo i nekoliko svetitelja i mučenika.

Zorica Milosavljević