Intervju: Martin Luiga, estonski umetnik i aktivista

„Disko Elizijum“ je video igra koja je tako ozbiljno napisana, da je na neki način ostvarenje postmodernističkog sna o hipertekstu, odnosno o interaktivnom narativu, i do danas je prodala više miliona kopija, i ostvarila ozbiljan uticaj na popularnu (a i onu “drugu”) kulturu.

Kakvi ljudi su bili uključeni u ZA/UM, kako su izgledali vaši projekti u početku? Vaša majka, Mudlum, poznata i nagrađivana estonska spisateljica, takođe je bila jedan od članova?

- ZA/UM je bio projekat “signalizacije i egzekucije”, naš cilj je bio da signaliziramo svetu da smo tu, i da nađemo ljude koji slično razmišljaju da bismo se usavršavali. Hteli smo da se bavimo kulturom, i sopstvenim idejama. Bio je to mladalački poduhvat koji su većinom vodili ljudi bez formalnog obrazovanja. I Robert Kurvic (glavni pisac „Disko Elizijuma“ i estonski autor) i ja smo se zalagali za međugeneracijsku saradnju, njegov otac Raoul je jedno vreme svirao bubnjeve u njegovom bendu, mada smo svakako bili protiv establišmenta. Čini mi se da su i njegov otac i moja majka bili tipovi koji nikad nisu zaista “odrasli”, pa su prirodno bili na strani mladih, što je etos koji poštujem, i nadam se da ću ga pratiti.

Bili ste deo ZA/UM-a u prvim fazama stvaranja „Disko Elizijuma“. Kakvu ste priču zapravo želeli da ispričate? Zašto ste odabrali baš medijum video igre?

- Sve je bilo skoro sasvim formirano od početka – pošto su preliminarni dokumenti pripremljeni, i osigurano finansiranje, jedna od prvih proba je bila sekvenca koja otvara igru, “primordijalna tama”, i tačno kako smo je tad napravili, takva je izašla i u finalnoj igri. Prvobitna ideja je bila da napravimo veću igru, ali brzo smo shvatili da bismo na to potrošili neracionalno mnogo resursa. Meni se čini da je ovako ispalo bolje.

Priča „Disko Elizijuma“ pokriva previše stvari da bi se moglo nabrojati. Jedna od perspektiva koja je meni posebno zabavna i draga je da je posmatramo kao nastavak tradicije antialkoholičarskih moralističkih priča. U Estoniji, antologijski primer za ovo je “Kužna votka” jednog od naših očeva nacije, F. R. Krojcvalda, mada mi se čini da je to i inače preovlađujuća tema ere u kojoj je nacija izgrađivana. Dodao bih da je priča o policijskoj stanici 41 iz „Disko Elizijuma“ takođe bliska korpusu priča o izgradnji nacionalnog identiteta, poput „Dečaka Pavlove ulice“ Ferenca Molnara. „Disko Elizijum“ je i meditacija o stvarnosti – imamo čoveka koji se suočava sa svetom i sa ništavilom, i postavlja pitanje: šta je zaista važno?

Medijum video igre izabrao je Robert. Uostalom, postoji baza vernih fanova za ovakav tip igara, uključujući i nas same. U isto vreme, to nije bilo nešto što je radilo previše ljudi. E sad, ako govorimo o osećaju za biznis, uvek je bolje raditi nešto što radi malo ljudi, gde je manja konkurencija. Ako želite da postoji interakcija sa vašim idejama, video igra bazirana na pripovedanju je odličan medij jer ne samo da vremenski traje duže, već možete zaista uroniti u nju. Osim toga, povezuje i elemente drugih medija. Dakle, Robert je video potencijal koji nisu videli drugi, ili kroz koji prosto nisu imali šanse da se izraze na ovaj način.

Igra je smeštena u svet koji podseća na naš, sa komplikovanom i detaljnom istorijom, politikom i kulturom. Vi ste ceo taj univerzum zajednički osmislili pre igre?

- Robert Kurvic je tip osobe koja će pogledati u neku stvar, u ovom slučaju improvizovanu finsku društvenu igru nalik „Dungeons and Dragons“, s namerom da je usavrši. A ja sam tip osobe koja će pogledati u kuću na kraju ulice i reći „ja bih napravio mnogo bolju“. Međutim, Robert će to zaista i da uradi. Pre nego što je „Elizijum“ postao ovo što je danas, bio je smešten u svet visoke fantazije koji smo izgrađivali godinama pre nego što smo uopšte pokušali da se igramo u njemu. Bio je to svet kakav bi napravio Tolkin, da je mlad, i iz Istočne Evrope, i krajnje uzdržan prema drugim kulturama (što, doduše, i jeste bio), i autsajder po sopstvenom izboru. E sad, biti autsajder, i naš posebni šmek politike postali su u međuvremenu mnogo popularniji, od dvehiljaditih.

Da li društvene igre kolaborativnog pripovedanja poput “Dungeons and Dragons” mogu biti vrsta umetnosti? Kako vi to vidite?

Ako improvizovano pozorište i film mogu biti umetnost, ne vidim kako pitanje može uopšte da se postavlja. Pre bih rekao – a ja imam vrlo populistički doživljaj umetnosti – da je to uvek umetnost. Možda nije uvek umetnost visokog kvaliteta, ali može biti korisna za prenošenje određenih poruka, ili čak otkrivanja kako bi ljudi reagovali u određenoj situaciji, ili kako bi želeli da reaguju. Igre ovog tipa sam uvek shvatao ozbiljno, a i dalje su sa mnom.

Čini mi se da se Amerikancima „Disko Elizijum“ uglavnom dopada zbog ličnijih tema (borba sa zavisnošću, depresija itd), ali meni je posebno zanimljiva vrlo precizna politička i socijalna kritika, pa i satira. Da li smo mi u Istočnoj Evropi večno prokleti da budemo opsednuti politikom i istorijom?

- Istočna Evropa je drugačija od Zapada, pošto je prošla mnogo više lomova društvenih sistema. A šta čovek može da radi sa takvim nevoljama? Ništa drugo nego da pokuša da ih okrene u svoju korist, i u korist čitavog sveta. Izazov je pokušati „rešiti“ istoriju. Razrešavanje istorije je i razrešavanje politike, pošto je njen čitav smisao politički.

Partijska politika nužno podrazumeva stvaranje raskola koji se može iskoristiti. U mnogim slučajevima možemo govoriti o opštoj želji ljudi; u Estoniji, na primer 70% ljudi misli da treba seći manje drva, jer u tome preterujemo. E sad, da bi ova većina zaista mogla da utiče na stvarnost, nama je potrebno građanski dovoljno jako društvo koje je bar jednako državi. U sovjetsko vreme, intelektualci su bili de fakto opozicija državi i partijskom aparatu, ali jesu uspevali da povremeno pobede. Mislim da je pozitivan odgovor na stres moguć, i da je čovečanstvo sposobno da stvori alate koji će ga izvući iz ove trule situacije. 

Nedavno ste objavili komentar o Žižekovom članku o „ograničavanju“ ruske kulture u Evropi. Da li je zabrana Dostojevskog (koji je povrh svega bio i disident) nešto što bilo kome pomaže u ovoj užasnoj situaciji?

- Mislim da je ta odluka povučena – ali da, ovo je potpuno besmisleno, trebalo bi da smo bolji od toga. Sada je vreme da podržimo ljude koji su u Rusiji. Upravo su oni koji mogu da promene Rusiju, i rusko-ukrajinski rat nije samo nasilje prema ljudima koji žive u Ukrajini, nego i onima koji su u Rusiji. Takođe je destruktivan prema celoj Istočnoj Evropi koja cela psihološki učestvuje u ratu. Važno je da oni ljudi koji žele da se sukob završi rade zajedno. Sve što pomaže, pomaže da se rat završi.

Kako biste opisali kulturnu scenu u Estoniji? Može li se živeti od kulture i umetnosti?

- Rekao bih da nedostaju aparati koji treba da povezuju ljude sa lokalnom kulturom. Nažalost, ne vidim mnogo kooperacije ni među baltičkim zemljama u tom smislu. Ali čini mi se da oni nedostaju još više na sveevropskom nivou. Mogli smo da imamo zajednički evropski kulturni prostor, mogli bi lako da pratimo šta se dešava u drugim državama, ali to ne činimo. Nisam tip koji svuda traži političke uzroke, ali imam osećaj da postoje politički razlozi zašto se ovako nešto ne izgrađuje u Evropskoj uniji. Ali nešto se može postići građanskim aktivizmom. Zapravo, dosta onoga što je radio ZA/UM pokret je kulturni građanski aktivizam sličan recimo estonskom sportskom aktivizmu 1920-tih, gde su ljudi gurali ideju o sportu kao opštem konceptu – što više sporta u zemlji, to je bolje!

Psihološki, teško je biti umetnik u Estoniji. Umetnost nije dobro integrisana u društvo, mada ovde ima mnogih talentovanih i zanimljivih kreativaca. Ima onih koji žive finansijski veoma komotno, a i onih koji su u krajnjem siromaštvu. Ja nisam umetnik koga podržava država, tako da ne znam o ovome dovoljno. Takođe nisam siguran koliko je uopšte opravdano primati ovakvu vrstu podrške. Uvek sam bio tip koji je kritičan prema načinu na koji je društveno organizovano lokalno kulturno polje, što me je pretvorilo u najneoliberalniji tip umetnika – ja gotovo da živim kao romantičarski, boemski umetnik XIX veka. Takođe me je pretvorilo u nešto poput „lude“ i „antagoniste“. To je i dobro i loše. Ali svi bismo se okoristili da razmislimo o sopstvenoj poziciji kao umetnika. Ja bar jesam.

Nastasja Pisarev