I Unesko zna: Šljivovica i u dobru i u zlu

Tako je ovaj običaj, pored još 39 predmeta i praksi, izabran za dopunu Liste nematerijalnog kulturnog nasleđa za 2022. godinu.

Ovom odlukom na Uneskovu listu upisan je deo „živog nasleđa“ Srbije koji objedinjuje niz znanja i veština potrebnih za pripremu šljivovice u domaćinstvima, njenu primenu u svakodnevnoj i običajnoj praksi, a obuhvata i uzgoj specifičnih sorti šljive, kulturu ishrane, kao i tradicionalne zanate povezane sa ovom praksom.

Javnost se za kulturna dobra i nematerijalno nasleđe zainteresuje tek kad do nas dopre vest da je neko naše nematerijalno kulturno nasleđe uvršteno na Uneskovu listu. Ipak, malo njih zna koliki je rad potreban za ovakav uspeh. Koliko su trajale pripreme, ko je radio na predlogu i šta je sve potrebno da bi neki naš običaj, zanat ili veština dospeo na ovu listu.

- Upis na Uneskovu liste jeste rezultat posvećenog rada stručnjaka koji, pripremajući nominacijski dosije, uspevaju da, kroz odgovore na sve postavljene kriterijume, pokažu zbog čega je neki običaj, praksa, zanat ili oblik izvođačke umetnosti deo „živog nasleđa“ i zbog čega je prepoznat kao obeležje identiteta zajednice – kaže Danijela Filipović, koordinatorka Centra za nematerijalno kulturno nasleđe Etnografskog muzeja u Beogradu, koji je izneo predlog pred Unesko. - Svakako, za upis na neku od lista, ali pre svega očuvanje nekog elementa „živog nasleđa“, najvažniji su njegovi nosioci, pojedinci ili zajednice, koji svojim delovanjem, prenoseći taj element sa generacije na generaciju, obezbeđuju njegov kontinuitet u društvu.

Priprema samog dosijea za upis „Društvenih praksi i znanja u vezi s pripremom i upotrebom tradicionalnog pića od šljive – šljivovice“, započeta je u oktobru 2020. godine. Dosije je pripremio stručni tim Centra za nematerijalno kulturno nasleđe pri Etnogrfskom muzeju koji je vodila naša sagovornica, a u timu su bile i Snežana Šaponjić Ašanin iz Narodnog muzeja Čačak, Nataša Mladenović Ribić iz Centra za nematerijalno kulturno nasleđe, ali brojni saradnici iz institucija kao što su Narodni muzej Zaječar, Narodni muzej Valjevo, Institut za voćarstvo Čačak, Poljoprivredna škola iz Valjevo, Opština Osečina, pojedinci i porodice iz različitih mesta u Srbiji i mnogi drugi.

Na pitanje šta za Srbiju znači priznavanje ovih elemenata „živog nasleđa“, pošto je na listi i porodična slava, narodno kolo, pevanje uz gusle i zlakusko grnčarstvo, kao i kako će to uticati na zaštitu ovih običaja, pa i na njihovo brendiranje, Danijela Filipović odgovara da su upisi na Uneskovu Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva navedenih elemenata doprineli njihovoj međunarodnoj vidljivosti i prepoznatljivosti.

- Na nacionalnom nivou ovi upisi doprinose podizanju svesti o značaju i neophodnosti očuvanja sopstvenog nematerijalnog kulturnog nasleđa, onog nasleđa koje je, prenoseći se s generacije na generaciju, sačuvano do danas. U tom smislu, upisi su skrenuli pažnju i na mnoge druge elemente, koji su s njima povezani – navodi Danijela Filipović.

Na listi 57 elemenata kulturnog nasleđa

Republika Srbija je uspostavila centralni inventar – Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa, koji vodi Centar za nematerijalno kulturno nasleđe pri Etnografskom muzeju u Beogradu. Novi elementi se upisuju u Nacionalni registar najmanje jednom godišnje, na osnovu odluke Nacionalnog komiteta.

Delovanje Centra za nematerijalno kulturno nasleđe pri Etnografskom muzeju usmereno je u nekoliko pravaca, a među njima je svakako najznačajnije vođenje Nacionalnog registra nematerijalnog kulturnog nasleđa koji u ovom trenutku broji 57 elemenata.

Prilikom upisa na Uneskove liste definisane su i mere očuvanja ovih elemenata, tako da upis sa sobom nosi i obavezu stalnog delovanja i njihovog sprovođenja na putu ka očuvanju ovog nasleđa.

- Sam element, što se vidi i iz njegovog naziva, upravo obuhvata širok skup znanja i veština koje su potrebne za pripremu tradicionalnog pića – rakije od šljive u domaćinstvima. Tako se kroz celokupan dosije mogu videti ne samo znanja potrebna za pečenje rakije od šljive i faze ovog procesa: od branja, vrenja, preko pečenja, destilacije, već je skrenuta pažnja i na specifične sorte šljiva i potrebu njihovog očuvanja. Deo ovog dosijea jesu zanatska znanja i veštine u vezi s izradom upotrebnih predmeta koji čine sastavni deo ove kulture, kao što su kazanyijski i pinterski zanat, pravljenje drvenih čutura i drugi, na čijem očuvanju je takođe važno delovati.

Praksa upotrebe i i pripremanja rakije od šljive još krajem 19. veka identifikovana je kao važan deo kulture, navodi se u obrazloženju Etnografskog muzeja. U to vreme, šljivovica se prvenstveno koristila u tradicionalnoj medicini, kao lek za mnoge bolesti, za ispiranje grla, stomačne tegobe i razne vrste bolova, za čišćenje rana, ali i kao jedina anestezija. Zadatak upisa na Uneskovu listu nije bio ni lak ni jednostavan, a o njegovom obimu govori i činjenica da su na nju upisani i običaji vezani za konzumiranje rakije, među kojima i lečenje, odnosno, upotreba rakije kao narodnog leka, ali i zdravica.

- Namera nam je bila u dosijeu koji smo pripremili ukažemo na zaista široku ulogu šljive i šljivovice u našoj kulturi i podsetimo na to da je ona sastavi deo običaja, jer se koristi prilikom obeležavanja važnih događaja u životu pojedinaca, kao što su krštenja, pozivanja na svadbu i svadbeni običaji, posmrtni običaji, ali je i deo društvenih događaja, kolektivnih proslava. Svi navedeni aspekti ovog elementa doprineli su tome da kroz nominacijski dosije bude predstavljen širok kompleks običaja, verovanja, znanja i veština koji čine sastavni deo kulture šljive i šljivovice u Srbiji danas, svedočeći da reč živim praksama, koje su na različite načine prisutne u svakodnovenom životu velikog broja stanovnika Srbije – ističe Danijela Filipović.

Ivana Radoičić