Gospođinčanin Miladin daruje bioenergiju: Pomaže, ali novac ne uzima

Miladin, zbog pitome naravi prozvan Milaćko, rodio se pre 57 godina. Od malena beše jasno da je drugačiji od svojih vršnjaka. Ono što je većinu interesovalo - njega nije. I obrnuto. Pomalo usamljen, sa svojim mislima, često se nije uklapao u uvreženi način življenja. Siromašan, ali ne i nesrećan zbog toga. Upravo ova poslednje navedena osobina, tako neuobičajena u današnje vreme, pratiće ga kroz život. Živeo je Miladin na margini velikih događaja, povremeno radeći kao portir ili pomoćni radnik po lokalnim firmama. A onda, pre više od tri godine, kada mu se pivo našlo u rukama, desilo se tada za njega nešto neobjašnjivo: kad je otvorio flašu, čep je odskočio i zalepio mu se za ruku!? Potom, uvideo je da bez problema za telo može da „zalepi“ viljuške, kašike, mobilne telefone...

- Naravno, video sam da posedujem nešto čudno, a preko rođake došao do doktorke koja je i poznata bioenergetičarka - veli Miladin. – Pred njom sam pokazao šta sve mogu da zalepim za telo. Bila je zaprepašćena... Onda je rukama nekoliko puta prelazila preko mene i kazala da joj stavim ruku na koleno. Posle par sekundi reče mi da imam neverovatnu bioenergiju - seća se Filipović.

Iznenadio se, ali i prisetio mnogih stvari, pa i nekih događaja iz ranog detinjstva, poput onog kad je sa majkom išao u goste.

- Imao sam desetak godina. Prolazili smo pored mosta, a iznad te ćuprije video sam veliku svetleću kuglu. Rekao sam majci šta vidim, a ona mi je odgovorila: „Ma kakva kugla dete, šta je s tobom?“ Jednom sam video na oblaku gomilu kuglica, kao da su bile spojene u lanac - priseća se Milaćko.

Sad su davne tajne dobile odgovore, uobličile smisao. Sve izgleda manje misteriozno nego pre. A Miladin je uvideo da, kad se dobro skoncentriše, za telo može da zalepi i staklo, porcelan, celofan i neke stvari atipične za većinu bioenergetičara. Izuzetan dar postoji, u to više nije bilo sumnje, ali pravo pitanje je bilo šta uraditi sa njim? Uz preporuku i uputstva lekarke, Miladin je nabavio literaturu i počeo da pomaže ljudima, uglavnom onima sa reumatskim obolenjima. Jedna prostorija njegove trošne kuće postala je ordinacija.

Komšinica spremna za njivu

Terapiju Miladin počinje tako što stavi ruku na bolno mesto i, kako kaže, preuzima bol na sebe, te ga se oslobađa tresenjem ruke. Jednom prilikom, bračni par iz komšiluka je krenuo na njivu, ali je ženi jako pozlilo i vrlo loše je izgledala.

Naišao Miladin, a komšija ga zamoli:

- Ako stvarno imaš nešto u sebi, pomagaj, umreće mi žena – zavapi uplašeni čovek.

Posle desetak minuta, nakon što je Miladin držao ruku na njenom čelu, gospođa se povratila i upitala zapanjenog supruga:

- Bolje mi je. Hoćemo li, najzad, na njivu?

- Imam tromb u nozi, a i kičmu sam operisao – veli Ljuba Marić, koga je Milaćko upravo oslobađao bola. - Godine su stigle, bogami 75. Dođem ovde dva il' tri puta mesečno. Pomaže, još kako! Samo, ja 'oću da platim, al' on neće da uzme, iako je siroma’ - vajka se stari Gospođinčanin.

To nam je potvrdilo više njih. Nikada Filipović ne traži pare, niti bilo šta za uzvrat. Ako neko baš insistira i želi nešto da ostavi - u redu. Ovde dolazimo do jedne nelogičnosti, te Miladina pitamo: zašto ne unovči dar koji ima, pogotovo što mu je materijalna situacija vrlo, vrlo nezavidna. Od odgovora žmarci su dugo prolazili niz kičmu.

- Meni je draže da pomognem nekom, nego parče hleba da pojedem. I da spavam pod ćuprijom, isto bih radio – mirno objašnjava.

Behu nekada braća Kozma i Damjan, lekari koji nikada nisu naplaćivali svoje usluge, pa su zato prozvani besrebrenici. Njima u čast i zahvalnost, mnogi Srba slavi ovu slavu, takozvane vračeve, 14. novembra. Miladin Đurđevdan, ali dilemu nema.

- Vernik sam i ubeđen da mi je ovo dar od Boga, te nije pravo da ga koristim za novce – veli Milaćko.

Divanu i anegdotama nikad kraja. No, neke stvari ni sam Miladin ne ume da objasni. Nekad, kaže, naprosto predoseti kada će telefon zazvoniti. Predoseti i događaje, oseti atmosferu...

- Čuo sam od doktorke da me i neki kineski bioenergetičari prate. Kažu, navodno, da sam na nekim višim nivoima. Al' ne znam šta to znači - kaže Miladin.

Ne znamo ni mi. Ali, kad neko živi teško, nekad je predmet podsmeha i potcenjivanja, te izabere sirotinjsku muku pre materijalnih dobara zarad zadovoljnih ljudi koje bola i muke bar delimično oslobađa, možda je to taj viši nivo?

Dušan Knežić