Dvorci Vojvodine: Neizvesna sudbina posle decenija propasti

iz Fonda za kapitalna ulaganja AP Vojvodine, međutim, dalja sudbina zavisi od postupka restitucije. Povraćaj imovine čekaju naslednici nekadašnjeg veleposednika i osnivača Horgoša, segedinskog nadbeležnika Mikloša Karasa (1715-1797) koji je ovdašnje pustare kupio od Bečkog dvora, od kojih je imanje oduzeto posle Drugog svetskog rata, a pred očima nemoćnih potomaka Karasovih dvorac je decenijama propadao.

Radovima izvedenim prethodnih godina zdanje kaštela Karas je spaseno od potpune propasti, ali njegova buduća namena je neizvesna, jer potpuna rekonstrukcija zahteva pozamašna sredstva. Urađeno na obnovi je itekako značajno za opstanak dvorca koji je pod zaštitom države kao spomenik kulture, ali dok se čekalo, pomoćni objekti su se urušili. Zidarskim radovima, ugradnjom nove stolarije, postavljanjem novog krova sa olucima, ograđivanjem dvorišta i postavljanjem alarma, kako bi se sprečio upad nezvanih gostiju, načinjen je značajan pomak, ali se na tome stalo.

Obnova kaštela Karas započela je na inicijativu horgoške osnovne škole koja je već duže vreme korisnik objekta, ali u školi su ukazivali da kao buyetski korisnik nisu bili u mogućnosti da ga održavaju na neophodnom nivou. Nadležne institucije od Mesne zajednice Horgoš, kanjiške opštine, do pokrajinskih i republičkih organa, alarmirane su u zadnji čas da se zdanje spase, dok se spasiti može.

Park kraj dvorca na površini od oko dva hektara je odavno upropašćen, jer su mnoga stabla godinama bespravno sečena za ogrev, a ono što je od njega ostalo zaraslo je u šipražje tako da nije ni nalik nekadašnjem. Na okućnici kaštela je i bazen za kupanje koji je izgrađen pre šest decenija, ali i on odavno nije u upotrebi. Stavljanje dvorca u bilo kakvu funkciju zahtevao bi sveobuhvatniji pristup i značajna ulaganja, a dok se čeka iz opštinske kase Kanjiže podmiruju se troškovi čuvanja objekta.



Kaštel Karasovih je od pre nešto više od decenije na „pravoj adresi”, jer je prilikom poslednjih izmena naziva ulica, dotadašnja Partizanska ulica preimenovana u Karasovu, ali očito već dugo nije u pravim rukama. Istorijske okolnosti su učinile da su imanje i kaštel oduzeti. Porodici Imre Karasa (1903 – 1979), sa petoro dece, posle Drugog svetskog rata ostale su dve pomoćne zgrade i samo šest jutara zemlje. Pored kaštela Karasovima je oduzeto i preko 1.200 katastarskih jutara zemlje i druga imovina. Nekolicina naslednika živeli su i još žive preko puta kaštela, u kući koja je preuređena od nekadašnjih štala i drugoj gde je nekada živeo nadzornik i bila kancelarija veleposednikovog imanja.

Karasovi po muškoj liniji nisu grofovska porodica, nego samo plemićka i veleposednička, ali su se ženili iz uglednih grofovskih porodica. Pre desetak godina jedan od potomaka, sada već pokojni Mikloš Karas, ispričao nam je da je njegov bliski predak i imenjak Miklošu Karas Treći (1781 – 1840) ipak postao grof, ali nije dozvolio da titula koju je dobio bude nasledna, nego je od potomaka tražio da je zasluže.

Istraživač zavičajne istorije  Horgoša Zoltan Nađ-Đerd iz Horgoša kaže da o porodici Karas ima podosta dokumenata. On ukazuje da poreklo Karasovih vodi na tlo Rumunije. Mikloš Karas Prvi, rođen 1581. u Karansebesu, u bici za tvrđavu Krašovar u najezdi Turaka jedini je preživeo i posle dospeo u Slovačku i tamo 1639. godine stekao plemstvo od kralja Ferdinanda Drugog. Međutim, ima i podataka da je porodica Karas bila prisutna mnogo pre u ovim krajevima.

Njegov praunuk i imenjak Mikloš Drugi dospeo je u Segedin, gde je sa dužnosti nadbeležnika kupio velika imanja pustara Horgoš i Sent Peter, ukupno 18.538 katatsrskih jutara zemlje, plativši ih bečkom dvoru 30.000 rajnskih forinti. Današnje naselje Horgoš i najznačajnije građevine u selu Mikloš je podigao ne tamo gde je odredila carica Marija Terezija, nego tri kilometra jugoistočno od nekadašnjeg starog Horgoša, koje se pre gotovo milenijum pominje kao ribarsko naselje. Lokacija je bila nedaleko od Selevenjske šume u peščari. Tada reka Tise nije bila ukroćena nasipima, pa kada je nabuja plavila je ovo područje. Kada je preuzeo imanje Karas se nije povinovao željama dvora, gde da podigne naselje, nego je Horgoš osnovan tamo gde je on smatrao da je bolje.

Da su Karasovi bili bogata i ugledna plemićka porodica u Segedinu, svedoči i Palata Karas u ovoj varoši, a Ulica Karas pored Segedina postoji i u Beču. Iz zaostavštine plemićke porodice Karas kurija i dvoraca ima u mnogim mestima u Mađarskoj, Austriji, pa i u Devenportu (SAD). Karasovi kroz istoriju plivaju, baš kao što asocira prezime dobijeno očito iz predela sa reke Karaš u Rumuniji. I u porodičnom grbu Karasovih značajno mesto dato je reci i srebrnoj ribici karaš koja glavom izranja na površinu vode.

Poslednji uživalac velikog veleposedničkog imanja bio je agronom Imre Karas, mada su problemi počeli još posle Prvog svetskog rata, kada su se Horgoš i imanje Karasovih našli izvan granica Mađarske, u Kraljevini Srba Hrvata i Slovenaca i potonjoj Jugoslaviji. Nakon Prvog svetskog rata Imre Karas je tek 1930. godine mogao da dođe da vidi imanje, koje mu je posle vraćeno, da bi bilo i obnovljneno.

Po završetku Drugog svetskog rata, kaštel Karas je skoro desetak godina bio kasarna. Obnovljen je u potpunosti 1955, jer je bilo zamisli da se pretvori u hotel, ali jedno vreme u njemu je bila direkcija Poljoprivrednog kombinata, da bi kasnije bio predat na korišćenje mesnoj osnovnoj školi. Pre nego što je zdanje prepušteno propadanju, u kaštelu Karas i okolini je dugo godina organizovana predvojnička obuka. 

M. Mitrović

Selekcionar „horgoške slatke”

Horgoš je poznat po začinskoj paprici. Imre Karas u Horgošu je kao agronom prvo zaposlenje 1955. godine dobio najpre u mesnoj poljoprivrednoj apoteci, da bi nešto kasnije bio angažovan za rad na selekciji začinske paprike. Jedan je od zaslužnih stručnjaka, što je 1966. dobijena i priznata prva jugoslovenska slatka sorta začinske paprike „horgoška slatka” (HS-1).

Imre Karas je bio u timu selekcionara i kada su u narednom periodu priznate još dve sorte „horgoške slatke”. Nije dočekao prvu penziju, jer je umro na dan penzionisanja, a do večne kuće ispratilo ga je celo selo. Nešto kasnije su priznate i sorte horgoške ljute „Tisa” i „Peščani grom”, u čijem stvaranju je takođe učestvovao, a njegovi potomci čekaju da kaštel i nekadašnje imanje bude vraćeno i nepravda bar delimično bude ispravljena.

Park odavno upropašćen

Park kraj dvorca na površini od oko dva hektara je odavno upropašćen, jer su mnoga stabla godinama bespravno sečena za ogrev, a ono što je od njega ostalo zaraslo je u šipražje tako da nije ni nalik nekadašnjem. Na okućnici kaštela je i bazen za kupanje koji je izgrađen pre šest decenija, ali i on odavno nije u upotrebi. Stavljanje dvorca u bilo kakvu funkciju zahtevao bi sveobuhvatniji pristup i značajna ulaganja.