Dr Đorđe Letić: Kriva kičma - danak civilizacije

 Mladi naraštaji su danas mnogo manje fizički aktivni nego što su bile generacije njihovih roditelja ili baka i deka. Nekada su deca mnogo više provodila vreme napolju igrajući se, dok su danas mnogo više vezana za TV, kompjuter, tablet…

Umesto da se baš zbog toga pronađu načini da se ona više fizički aktiviraju u školi, ovih dana se lome koplja da li će se osnovcima ukinuti čas fizičkog vaspitanja da bi se napravilo mesto za još jedan važan predmet kao što je informatika. O kulturi tela, zdravstvenom prosvećivanju i preventivi razgovaramo s poznatim novosadskim fizijatrom dr Đorđem Letićem.

- Smanjivanje fonda časova fizičke kulture je po meni katastrofa. No, moram da spomenem i drugu krajnost kada imamo preambiciozne profesore fizičkog koji teraju đake da rade što oni ne mogu da urade. Deca se mnogo manje kreću i u školu stižu u mnogo lošijoj formi, ima dosta gojaznih klinaca, krive noge, spuštena stopala – to je danak civilizacije, mobilni telefoni, kompjuteri, predugo sedenje pred televizorom. To je nešto što ne možemo da promenimo.

Šta bi, ipak, moglo da se promeni?

- Terati decu da rade nešto što je van njihovih mogućnosti je besmisleno, jer nemaju svi istu fizičku kondiciju i spretnost, pa bi nastavu trebalo prilagoditi. Mada kod mene dolaze roditelji s decom da ih oslobodim nastave fizičkog, smatram da nije dobro da se deca ne bave nikakvom fizičkom aktivnošću i da je 3 puta nedeljno po jedan čas fizičke aktivnosti stvarno minimum. Mislim da bi nastavnik trebalo đake da podeli u nekoliko grupa i tako da radi s njima, jer ako su zahtevi suviše veliki, deca ne mogu da ih ispune. Tako češće može da dođe do povrede, a dešava se i da žele da izbegnu nastavu jer ne žele da budu trapavi i nespretni i da im se neko smeje.

Da li mislite da bi trebalo pronaći fizičke aktivnosti koje će im biti zanimljive, koje će shvatiti kao igru?

- Nekada su se đaci nižih razreda igrali na časovima fizičkog s loptom, bilo je puno okretnih igara. To su bile aktivnosti koje su im bile prilagođene i bile su im zanimljive. Sva deca su ih rado upražnjavala i čak ih je žalostilo ako na neko vreme nisu mogli da se igraju iz zdravstvenih razloga.

Da li bi edukacija dece, roditelja, nastavnog osoblja bila rešenje?

- Edukacija bi bila pravo rešenje. Imam dosta pacijenata iz inostranstva i svi manje-više znaju kako kičma funkcioniše, šta su diskovi. Kod nas se to sazna kada dođe do povrede. Kičmeni diskovi se čuvaju i gaje već od osnovne škole, kao zubi. Trebalo bi decu uputiti u to zašto je važno da im kičma bude zdrava i na koji način da to postignu. Svaki profesor fizičkog bi morao da zna kako da uputi decu da pravilno sede, koje su vežbe za jačanje trbušnih i leđnih mišića, jer da bi kičmeni stub bio prav i zdrav i jedna i druga grupa mišića mora da radi. To je ono što je neophodno.

Koliko su učitelji i roditelji edukovani da decu koriguju?

- To je problem zdravstvenog prosvećivanja cele nacije. Koliko je bilo potrebno da se ukine pušenje, decenije su prošle. Isto je i sa zubima, sada mlađi uzrast ima zdravije zube, jer su ih od vrtića učili kako se održavaju zdravim. Tako, ako bismo sad krenuli s kampanjom onda bi rezultati bili vidni tek posle decenije. Ako bi se deci i roditeljima objasnilo zašto im je disk između pršljenova bitan – da ako im ispadne neće moći da rade, niti zarade, da će biti stalno na bolovanju, da neće moći ni kredit da uzmu … To je ono što motiviše i malog Amerikanca ili Nemca. Prosto je kao pasulj – zdrava kičma je uslov dobrog života.

Pretpostavljam da se loše navike iz detinjstva tek kasnije vide…

- U tome je i najveća podmuklost, da kada deformiteti budu očiti, onda ih je teško ispraviti. Do dvadeset prve godine telo se adaptira i nema bolova. Između dvadesete i tridesete kod nekog kreću tegobe, a kod nekog još ne. Oko četrdesete godine, kada osoba može najviše da stvori i privređuje, ona biva onemogućena, jer počinje da plaća danak svojih loših navika.

Koji su deformiteti najprisutniji?

- Devojčice su sklone skoliozama, nepravilno sede, kada krenu da rastu grudi, grbave se, ne rade ništa fizički… Na kraju dobijate devojku od dvadesetak godina koja je u toj meri kriva da ja ne mogu ništa da pomognem. Kada neko dođe i kaže mi: „Vi ste mi poslednja nada”, prosto me izludi. Imao sam skoro jednu pacijentkinju koja ima 27 godina i sasvim je iskrivljena. Šta se čekalo do 27 godine, šta su radili roditelji? Sada je jedno rame više, drugo niže, srce preskače, ne može da nadiše, trnu joj ruke, boli je glava i sad se od mene očekuje da to ispravim, kao da sam neki čarobnjak. Kad se kosti formiraju do 21 godine, nema više ispravljanja, u trudnoći se pogoršava, u menopauzi se još više pogoršava. Krive zube i u pedesetoj možete ispraviti, ortoped može da zameni kuk, ali kičmu – ne! Zato je od izuzetne važnosti zdravstveno prosvećivanje.

Osim prosvećivanja koji bi bio vaš savet da se ovakvi slučajevi spreče?

- Mada su vežbe delotvorne i proste, najčešće decu ili odrasle mrzi da ih rade. Zato bi bilo dobro smisliti neku zanimljivu aktivnost koja će biti korisna. Svi mogu da između dovratka stave šipku (vratilo), to nije ni skupo, i da se s vremena na vreme zakačena nju, da se malo njišu i da se tegle 10 do 15 sekundi više puta na dan. Pilates (velika) lopta takođe može da bude zanimljiva, neka se legne na nju, to lepo isteže kičmu i širi grudni koš. Zanimljive su i one polulopte koje traže da se održava ravnoteža ili bodljikave loptice za ravna stopala, tako se razvijaju mišići stopala. Bitno je da deca to shvate kao igru i da vole te aktivnsti, jer to će im unaprediti zdravlje.

Šta je još bitno za preventivu?

- Bitno je da se kod lekara dođe na vreme. Skoro sam imao pacijentkinju kojoj su noge počele da se krive. Prvi put za 15 godina prakse mi se desilo da je roditelj doveo devojčicu od 9 godina kada je deformitet bio na samom početku procesa. Ako budu sledili moja uputstva, pošto kosti još nisu formirane, sigurnost da se može otkloniti problem je 99 procenata. Roditelji su tu glavni da uoče problem i da dovedu dete kod stručnjaka na vreme. U tom početnom stadijumu kada se stvara deformitet ništa ne boli, a kada počne da boli, onda je već prekasno!

Danas se puno sedi. Sede deca u školama po šest, sedam sati, kada počnu da rade, najčešće opet sede najmanje osam sati… To se prosto ne može izbeći, kako onda izbeći posledice?

- Vrlo je jednostavno, ako već mora da se sedi – neka se bar jedan deo vremena sedi na pilates lopti. To je ujedno i vežbanje, jer se telo stalno trudi da bude u balansu. Dok radite na računaru i sedite na lopti bar sat vremena dnevno, nećete ni primetiti da ste vežbali, a posle toga sedite na stolicu. Važno je da posle svakih 45 minuta ustanete sa stolice i protegnete se. Ako radite kod kuće, ugradite vratilo na dovratak i istegnite se.

Šta se dešava s kičmom dok sedimo?

- Diskovi na kičmi se sabijaju dok sedimo. Oni su kao sunđeri, ako se sabiju sasvim, a to je kada duže vreme sedimo, onda im treba neko vreme da se ponovo vrate u prvobitno stanje. Kada menjamo položaj, diskovi na principu osmoze povuku tečnost i hranljive sastojke iz okoline i ponovo narastu. Najbolje bi bilo prileći ako to možemo, ili se protegnuti, makar se prošetati i vratiti se ponovo poslu.

Kakav savet biste dali školskoj deci?

- Deca dok su u školi sabijaju te svoje male diskove i umesto kada se nastava završi da budu rasterećena, ona stavljaju tu tešku torbu koja ih dodatno sabije! Onda odu kući i sednu za kompjuter ili da gledaju TV i tako iz dana u dan i kako da ne nastane neka šteta. Čas traje upravo 45 minuta, pa bi deca na odmorima trebalo da se prošetaju, istegnu.

Koliko je važno u nekim zrelijim godinama baviti se rekreacijom?

- To je ono što čini naciju zdravijom, ali problem je što kod nas nema kulture tela. U onim zemljama gde postoji kult tela tamo ima manje problema s kičmom i diskuspatija. Ako se bavite rekreativno sportom vi sebe održavate u dobrom stanju. Slovenci me po tom pitanju oduševljavaju, kada dođe vikend njihove banje su krcate, osim što plivaju i uživaju u vodi, oni pešače ili voze bicikl u prirodi. To je viši stepen samosvesti.

Da li znate za vežbe „5 Tibetanaca” i kakvo je vaše stručno mišljenje o njima?

- Znam za njih više od 10 godina, to su dobre vežbe, ali bih savetovao opreznost. Mislim da bi osoba koja počinje da ih vežba trebalo da bude u formi, ali ako ima nekih medicinskih problema, bilo bi dobro da se konsultuje s lekarom pre početka vežbanja. Neko ko ima neki medicinski problem s kičmom ne bi mogao da radi sve vežbe u punom pokretu. Međutim, ako ste zdravi i nemate problem s kičmom i radite „tibetance“ nećete ga ni imati, jer su vežbe odlične i podižu energiju. One su odlična preventiva.

Šta mislite o teretanama na otvorenom kojih u Novom Sadu ima sve više?

- To je super, ali sam primetio da ima više ljudi uveče, mislim da nas je još uvek stid da vežbamo. No, raduje me što vidim da je sve više ljudi koji vežbaju na otvorenom, recimo vežbanje tai čija s Draganom Petrovićem u nekom od parkova je takođe sjajna aktivnost. Vežbanje tih istočnjačkih veština kao što su tai či i či gong je odlična stvar jer to su ujedno i energetske vežbe i ti se ljudi svakako bolje osećaju i imaju više energije. Sve je bolje od sedenja uz TV!

Marina Jablanov Stojanović



 

Ljubav prema umetnosti

Osim medicine dr Đorđa Letića mnogi poznaju i po njegovom muzičkom opusu, po hevi metal sastavu „Armagedon“, „Tornado“ ali i po neoklasičnim i neorenesansnim kompozicijama koje je izvodio sa sastavom „V.I.T.R.I.O.L.“. Kao prava renesansna ličnost Đorđe je izdao i dve knjige poezije ilustrovane sopstvenim crtežima „Napevi šumskog vilenjaka“ i „Odjeci iz ambisa“. Izlet u carstvo fotografije je krunisan samostalnom izložbom „Predeli Vilin-konjica“ u novosadskoj galeriji „Prometej“.