Domaćice drže ključeve budućnosti

U istom dahu s ovom tvrdnjom izgovara se i da su “političke stranke deo problema a ne rešenja”, kao i da se “birači osećaju napuštenim od elita i nemaju prave predstavnike svojih interesa”, a “establišment donosi odluke u uskom krugu protiv interesa naroda”. Jednom rečju, u vremenima krize koja traje već gotovo desetak godina, napredni demokratski politički sistemi koji su nekada funkcionisali nudeći rešenja za probleme, jednostavno to više ne rade.                      

Ovakvi uvidi podstakli su belgijskog aktivistu, istoričara i antropologa Davida van Rejbruka da ponudi neke drugačije ideje, pa i da ustanovi alternativne šeme delovanja, a sve zarad – spasavanja demokratije. Pisac polemičkog spisa “Protiv izbora”, a potom i eseja “Za jedan drugačiji populizam” pošao je od činjenice da gotovo sve sami pripadnici klase diplomiranih fakultetlija (kojoj i sam pripada) sede u parlamentima i odlučuju o svemu i svačemu. Na taj način se negde zagubila temeljna pretpostavka demokratskog predstavljanja: taj sistem bi trebalo da zastupa sve građane, pa “čak” i one nekvalifikovane. U jednom intervjuu on navodi da njegovi roditelji nisu bili akademski obrazovani, ali su ipak izlazili na izbore i uvek su imali svoje favorite za glasanje.                      

Statistike podržavaju ključni uvid Davida van Rejbruka: tako na primer, ako se pogleda jedna danas uzorna demokratija kakva je nemačka, 14 procenata Nemaca ima fakultetsku diplomu, 30 odsto njih je završilo neku višu školu, ali zato u Bundestagu u poslaničkim klupama sedi 80 odsto diplomiranih akademaca. To je po Van Rejbruku svojevrstan “demokratski skandal”: izostaje odgovarajuće predstavljanje interesa stanovništva,  zbog čega je i postao jedan od inicijatora građanskog pokreta “G 1000”.

G 1000 kao nevladina i neprofitna organizacija je počela da okuplja ljude iz Belgije ali i drugih zemalja još tokom 2011. godine, u tvrdoj veri da i obični ljudi mogu da postignu saglasnost o tome kako bi trebalo da izgleda društvo u kome bi želeli da žive, počev od njihovih individualnih iskustava. Na panelima G 1000 se, uglavnom, govorilo francuski, holandski i nemački, najmlađi učesnik je imao 19 a najstariji 66 godina – od najvišeg do najnižeg obrazovnog profila. Stotine građana je po metodi slučajnog uzorka učestvovalo na okruglim stolovima tokom  2011. i 2012. u “gradskim salama”, i ne može se reći da to nije imalo ođeka u stvarnom životu. Tako je, recimo, 25 građana s tih panela pomoglo da se napiše novi ustav Islanda – zemlje koja je bila pogođena koliko finansijskim krahom 2008. godine toliko i političkom korupcijom, ali se iz te situacije izvukla iznenađujuće brzo i efikasno. Danas mnogi analitičari ovaj slučaj svrstavaju u dobre primere “demokratije odozdo”. Jedna od pouka G 1000 i jeste da i obični građani (“neprofesionalci”) mogu svojim svežim pristupom da doprinesu rešavanju mnogih složenih društvenih pitanja, samo ako dobiju pravu šansu, dovoljno vremena i prave informacije. Nije li to i smisao demokratije? Aktivno učešće građana nije nikakav napad na demokratski sistem, nego njegova nužna dopuna, tvrdi Van Rejbruk.

G 1000 se potom raspala, uz slogan “G 1000 je mrtva, živela G 1000” – jer je utrla put oblikovanju političkih lidera drugačije sorte. Sam metod rada G 1000 bio je zasnovan na naučnim istraživanjima, dok su podršku u vođenju rasprava davali profesionalci iz Levura, firme sa solidnim iskustvom u upravljanju diskusijama.

Učesnike je birao nezavisni istraživački biro. Zaključci dijaloga, međutim, nisu bili prethodno utvrđeni: G 1000 bi ponudila samo okvir i pravila dijaloga, a učesnici bi vlastite nazore i ideje međusobno poredili.                                 

Islandski primer je danas već dobro poznat, ali su građanski paneli presudno uticali i na neka pitanja obrazovnog sistema u Irskoj, primenu novih tehnologija u Danskoj, usmeravanje novca iz Fondacije kralja Boduena u Belgiji, kao i na projekat memorijalnog kompleksa koji je iznikao na mestu Kula bliznakinja u Njujorku. Van Rejbruk se zapravo držao “deliberativnog ideala”: onog u kome je uslov političkog odlučivanja rasprava, tako da ne pobeđuje politička moć, nego razboritost ljudi u konkretnoj situaciji, u njihovom životnom okruženju i – njihovi bolji argumenti.                                      

Ali kada se iz te horizontalne, otvorene organizacije G 1000 koja zavisi od dobre volje volontera (doduše uz pomoć spoljnih konsultanata), vratimo u političku realnost razvijenih demokratija, u mozaiku koji se nudi još uvek nema ni najmanjih naznaka bilo kakve inovativnosti. Ako bi se držali Van Rejbrukovog kriterijuma odnosa snaga poslanika s diplomama naspram onih bez, dovoljno je pogledati Nemačku: posle parlamentarnih izbora 2009. godine u Bundestagu se obrela jedna domaćica, a 2013. - čak dve. Posle konstituisanja novog sastava iz izbora ove jeseni stvari će možda izgledati još gore, i to u zemlji koja za mnoge predstavlja pravi bastion demokratije.     

Čak i ako se pogleda “Alternativa za Nemačku” koja je na nedavnim izborima postala treća politička snaga u tamošnjem saveznom parlamentu, a kojoj se pripisuje desničarski populizam i kritika “otuđenih elita vlasti”, i ona ne prijanja previše uz svoju biračku bazu. Istraživanja pokazuju da pobornici AfD-a u proseku imaju srednji nivo obrazovanja, ali su uprkos tome imućniji u odnosu na ukupno stanovništvo. Njihov izborni uspeh u “odbrani standarda ugroženih”, objašnjava se strahom da će, neminovno, u daljem hodu globalizacije mnogi “izvisiti”. Jer, na globalizovanom tržištu radne snage, preživeće valjda samo superstručnjaci i - bubašvabe.                          

Elem, nastanak ovakvog jaza “demokrate s diplomom” nisu ni malo ublažile. Oni s niskim nivoom kvalifikacija se osećaju sada prevarenim ali da li su stvarno prevareni jer su glasali za društveno povlašćene? Do daljeg se, shodno tome, valja kladiti na domaćice u poslaničkim klupama, pod uslovom da imaju bolje argumente.

Relja Knežević