„DNEVNIK” U KRUŠEDOLU 24. GODINE NAKON „OLUJE” Ili si tu, ili tamo, svi patimo

Juče nas je ugostila u svom domu u Krušedolu gde je pre deset godina dobila montažnu kuću u kojoj je pronašla mir. Posetili smo Krušedol uoči obeležavanja 24. godine od akcije „Oluja”.

Pomen je najavljen za sutra u 19 sati ispred manastira Krušedol.Iako ni dan-danas ne zna s kim je sve putovala po dolasku, tih osam dana puta Nada Vukelić se seća do tančina i redovno ih proživljava. Kako kaže, ona „nikad nije ovde, uvek je tamo!”

Takva sudbina zadesila je hiljade pripadnika srpskog življa, koji mahom nisu mogli ni naslutiti šta ih čeka. Prijateljstva negovana od detinjstva naprasno su pukla, a da niko nije stigao ni da trepne. Stvorile su se dve strane – jer treće nikad nije bilo – i oni koji su se zadesili na pogrešnom mestu, koje je do tad za njih bilo pravo, nisu imali izbora. Neki su izgubili živote primivši metak, neki jer nisu uspeli da prežive napuštanje svoje domovine, a ima i onih koji su izgubili duh i nadu da će se situacija između Srba i Hrvata, ljudi s jedne i ljudi s druge strane, ikad smiriti.

– Ne znam da li se moglo naslutiti – priča nam uzrujana Nada. – Neko vreme sam u Karlovcu radila u vrtiću i imali smo domara koji je bio dobar čovek, Hrvat. Kad je krenulo da se kuva, oni su znali, mi nismo. Jednom, on je popio, krenuo da me grli i ljubi, viče da mu me je žao jer ću nastradati. Reko’: „Zašto, Drago?” „Nastradaćeš, dobra si žena, al’ nisi naša!” Kad se sve završilo i kad sam nakon svega prvi put otišla tamo, mislim 1997. godine, sretnem se s njim. On dotrčao k meni, izljubimo se i kaže: „I ja sam nastradao, i to kako!” „Dobro, Drago, i ja sam!” Ali, veli: „Ja sam od moije’!” Ja nikada ovde ni nisam, ja sam uvek tamo. Svega što se desilo često se prisetim, isplačem se i idem dalje.

Ma koliko išla dalje, ono što je proživela nikad je neće dovoljno pustiti.– Imali smo u Karlovcu trgovinu, i kad se već zakuvalo, većinom sam ja bila u radnji jer bi sin i snaja išli u nabavku. Jedan dan meni dođe tadašnji predsednik mesne zajednice. Vidim da je bio preplašen, on je Hrvat. Kaže on meni: „Ja imam vama nešto da rečem, ali ako vi mene odate, nema ni moje glave! Večeras se sprema grupa, i ja sam u toj grupi, da silujemo tebe, ćerku i snaju, a tvog muža i sina da svežemo da gledaju.” Jasno vam je da sam mu rekla da nikome ništa neću reći. Zvala sam muža da dođe kući s posla, on je nazvao komandira milicije s kojim smo bili kućni prijatelji, a on je rekao da budemo bez brige, da će nam poslati stražu da čuvaju našu kuću, a tako je i bilo – nerado se priseća naša sagovornica.

Nismo tako odgajali decu

Dok nije izbio rat, nacionalnost mahom nije bila bitna u SFRJ. A onda, ona je sve odlučivala. Nada Vukelić se priseća da je njenog sina nastavnica u sedmom razredu osnovne škole, nekoliko godina pred rat, poslala kući da pita roditelje koje je nacionalnosti jer su deca bila pozvana na veronauku.

– Moja đeca nisu odgojena u tom nevaljalom duhu – kaže nam sagovornica. – Naše familije su pomešane. I dan danas nam nije jasno zašto se sve desilo.

Prihvatili ili ne, našli mir ili ne, nazad nema, a napred...– Moraš prihvatiti, šta ćeš – govori nam Nada, koja je, uprkos svemu, pronašla svoj mir i radost. – Nikad se ne bih vratila, bože sačuvaj. Što više tamo idem, sve me manje vuče da se vratim. Našla sam mir i, kako da vam kažem, ja sam zadovoljna, sretna sam kad meni moja đeca dođu, kad im skuvam, dočekam ih.

Na sigurni krov nad glavom čekala je godinama, a sada ga je udesila po svojoj meri, iako joj je postalo preteško da ga održava. Sada živi od 120 evra penzije koju dobija iz Hrvatske, a i deca joj se nađu, a godinama je, nakon rata, u Novom Sadu čuvala decu, čistila apoteke, u Krušedolu radila u mlekari, brala voće.

Oni su znali, mi nismo

– Ne znam da li se moglo naslutiti – priča nam uzrujana Nada Vukelić iz Krušedola. – Neko vreme sam u Karlovcu radila u vrtiću i imali smo domara koji je bio dobar čovek, Hrvat. Kad je krenulo da se kuva, oni su znali, mi nismo. Jednom, on je popio, krenuo da me grli i ljubi, viče da mu me je žao jer ću nastradati. Reko’: „Zašto, Drago?” „Nastradaćeš, dobra si žena, al’ nisi naša!”

S druge strane, njen suseljanin s dva imena – hrvatskim i srpskim, ima svoju priču, ništa lakšu, ništa težu, ali nadasve drugačiju i – nikome ne poželeti! Kada je izbio rat, Ivica Husnik, odnosno Ivan Atanasijević, živeo je u Beču, ali se vratio zbog žene, majke i braće. Na kraju je ostao bez svih tih ljudi, završio na ratištu, potom do 2015. godine proveo 11 godina, tri meseca i 16 dana u zatvoru u Srbiji zbog počinjenog ratnog zločina na „Ovčari”, a sada živi u Krušedolu bez ličnih dokumenata, s izbegličkim statusom i Interpolovom poternicom da odleži još osam godina u hrvatskom zatvoru za „delo koje nije počinio uopšte, a terete ga za ratni zločin protiv civilnog stanovništva”.

– Ono što sam uradio, to sam i priznao i za to sam i odležao – žali nam se Ivan-Ivica. – Ovde sam 2008. i 2016. podneo papire za državljanstvo i sad, kad bih ga dobio, naravno da me ne bi isporučili Hrvatima. Već tri godine to traje da li će me isporučiti ili neće. Dobio sam rešenje našeg Ministarstva pravde da ispunjavam sve uslove za izručenje. Dolazili su da me hapse, ali imao sam dojavu. Pobegao sam jedno vreme, koliko sam imao para, pomagali mi moji borci, ali ne možeš se dugo kriti. Sad nemam primanja, nemam ništa. Živim u nekoj kući koju ni ne mogu tako nazvati, važno mi je da mi ne pada kiša na glavu. A nekad sam imao svoj restoran u Vukovaru, normalan život. Sad tamo nemam ništa, nisam ni bio od ’97, ne smem ni da odem. Nemam ni za hleb, pomognu mi ljudi koji me znaju, moji borci.

Uprkos celoj priči, nije ga strah da priča s novinarima, naprotiv, na njegovo insistiranje smo se i sreli. Sad, s ove distance, tvrdi da rat nije imao smisla, ali i da jeste...

– Čovek se morao braniti od onoga šti su nam zakuvali stranci kojima je bilo u interesu da se sve to izdešava – tvrdi naš sagovornik. – Svi smo mi patriote na neki način. Meni je majka Srpkinja, otac Hrvat i ja ne mogu da se opredelim, ali dugo sam samo s majkom živeo pa sam naklonjeniji srpskoj strani. Nikad me to nije zanimalo, ako si čovek, čovek si. Jednostavno, tako se nametnulo. Ili si tu, ili si tamo, treće nema. Ja sam otišao na srpsku stranu, nisam imao ništa protiv bilo koga, ali šta ćeš, moraš da se braniš, da preživiš.

Lea Radlovački