Darinka radi više od pola veka i ne kuka da joj je teško

Ispisnici tad i ne pomisle da je načela osamdesetu.

– U penziju sam otišla 1. januara 1993. s 53 godine života i 35 godina staža – s neizbežnim osmehom priča Darinka. – Završila sam Srednju ekonomsku i odmah počela da radim u Prvoj obućarskoj zadruzi, potonjoj fabrici obuće „Nova moda“. Posle dve godine, prešla sam u Stolarski kombinat i ostala narednih pet, a onda sam u PIOR-u, sve do penzije, čak 27 godina bila kontrolor isplate penzija. Mnogo sam volela taj posao i period kad sam čekala da svane, da što pre stigem u kancelariju.

Izdržala je godinu bez profesionalnih obaveza, a pošto je pevala u gradskom horu kao prvi alt, rado je prihvatila da bude zamena sekretarice u Muzičkoj školi.

– Bila su to zaista lepa vremena. Jeste dirigent Milenko Šustran bio zahtevan, ali je obezbeđivao brojne nastupe. Putovali smo često, po zemlji i inostranstvu, učestvovali na smotrama u Leskovcu, Rumi, negotinskim „Mokranjčevim danima“, a nezaboravni su nastupi u mađarskom gradu-pobratimu Seksardu, zatim turneja po Nemačkoj, te radio i TV snimanja... Sećam se i januarskih priprema na moru. Pride sve plaćeno – s nostalgijom pamti Dara svoje umetničke godine.

Posle Muzičke škole i pauze od godinu, pozvao ju je direktor Radovan Vujović i bila je sedam godina sekretar škole „Bratstvo“ za decu s posebnim potrebama.

– Od 2011. sam blagajnik našeg udruženja penzionera. Relativno rano, sa 47 godina, ostala sam udovica, sin i ćerka su već bili odrasli, nisam imala mnogo porodičnih obaveza pa mi je odgovaralo da ostanem u ustaljenom ritmu, radim i budem u kontaktu s ljudima – neumorna je Dara.

U mladosti je ona bila ne samo pevačica nego i gimnastičarka u mesnom „Partizanu“.

– Pripremala sam se za višeboj i na svim spravama radila, parterne su mi vežbe, jer sam bila elastična, najviše odgovarale, razboj bio omiljena disciplina, pa sam stigla do Zagreba, Maribora i mnogih drugih gradova se i ne sećama... Iako mi greda nije bila specijalnost, osvojila sam jednom prvo mesto na srednjoškolskom šampionatu Vojvodine – zaista svetstrana i bogata biografija.

Uglavnom je svakoj ženi dosta šporeta u sopstvenoj kući pa su retke na kulinarskim takmičenjima. To prepuštaju muškarcima, da leče komplekse.

– Meni je svejedno gde kuvam, samo da je dobro društvo. Sećam se zajedničkih proslava u preduzeću, gde smo znale brzo da se dogovorimo šta ćemo za novogodišnje, osmomartovške i druge svečanosti. Jednom smo organizovali zajedničku proslavu Dana žena sa SIZ-om za zdravstvo pa nas je bilo oko 80. Na meniju se našla riblja čorba i pekao roštilj. Bila sam glavnokomandujuća, i uz pomoć koleginica, svi su bili siti i zadovoljni. Išla sam kasnije na nekoliko gastro-manifestacija, uglavnom da krčkam riblju čorbu i gulaš, pa i s ovih mojih gotovo „osam banki“ u krštenici, ne bojim se nikoga s varjačom u ruci – ne da se Dara.

V. Jankov