Đačke uniforme – ponos, potreba ili mrska obaveza?

I dok kinesko društvo promoviše čipovanu oficijelnu odeću radi lakšeg praćenja učenika, srpsko se još nije usaglasilo hoće li uvesti i uobičajenu, poput pojedinih beogradskih, niških, jagodinskih ili kragujevačkih osmoletki.

Nakon što je u javnosti ođeknula priča o novom vidu surovog vršnjačkog etiketiranja, tačnije nasilnog svlačenja kako bi se pomoću aplikacije na telefonu otkrili „fušeri”, tj. oni koji ne nose markiranu obuću i odeću, pitanje treba li vratiti školske uniforme ponovo je postalo aktuelno. Iako ima i onih koji smatraju da ideja resornog ministarstva neće opstati jer je se neće svi pridržavati, zbog čega treba potražiti drugi, realniji način za inače dobar cilj, prema „Dnevnikovoj” anketi, daleko više je njenih pristalica. Kao predlog navode najjednostavniju i pristojnu robu, i to od glave do pete, kao vid borbe protiv vršnjačkog nasilja, napominjući da se time ne guši individualnost jer su današnje generacije sopstvenom voljom već stilski ukalupljene.

– Nošenjem uniforme drastično će se smanjiti jaz između bogatih i siromašnih učenika, koji su na meti ismevanja. Osim toga, pošto većina dece neće nositi uniformu dok nije u školi, školski policajci lakše će moći da uoče „uljeze” – naveo je neke od prednosti čitalac Ljubomir Ljubojević, dok je Milana Marčetić dodala da razliku među decom treba da čini lepota njihovih ličnosti, a ne materijalne mogućnosti roditelja.

Kako se može pročitati u „JU mitologiji”, nošenje školske kecelje ili kute bila je obaveza u osnovnim, a negde i srednjim školama od 50-ih do sredine 80-ih godina prošlog veka. Iz vremena detinjstva mnogih koji su ih nosili ostala su sećanja na avgustovske gužve po radnjama, šivenje u kućnoj varijanti i brigu da li će okraćati tokom godine.

– „Željezničar” je bio subotička fabrika konfekcije s izuzetno kvalitetnom odećom koju su krojile i šile vredne ruke zaposlenih žena, a osmislili kreatori iz Srbije – podsetila nas je čitateljka „Dnevnika” Crnka Rus.

Jednostavnog kroja, teget boje, imale su dve osnovne svrhe: praktičnu – po njima su đaci bili prepoznatljivi kako u školi, tako i na ulici, a njenim nošenjem manje su prljali sopstvenu odeću. Druga je bila socijalna – na ovaj način su se mogle prikriti klasne razlike, što je u SFRJ bilo veoma važno. Ipak, i tada je vladala uslovna jednakost jer je uvek bilo onih koji su detaljima pokušavali da ih učine atraktivnijima, pa bi devojačke uniforme dobijale pokoji karner, vez, belu kragnu ili ukrasnu tračicu, dok su smelije školarke skraćivale suknje. Ostaće upamćena i tadašnja šibenska OŠ „Maršal Tito”, koja je s novim objektom dobila i novo obeležje – kraljevsko žute mantiliće, na kojima su im zavideli svi „plavci”.

U mnogim privatnim školama uniforme nose ne samo učenici, već i nastavno osoblje. Primer je beogradska Savremena osnovna škola i gimnazija, čija garderoba, kažu, upućuje na inovativnost, uspešnost i veru u znanje i obrazovanje. Đaci nose zaštitne boje ove škole: prvi i peti razred – plavu, drugi i šesti zelenu, treći i sedmi crvenu, a četvrti i osmi žutu.

Uniforma za učiteljice i nastavnice sastoji se od elegantnih sivih pantalona/suknje, bele košulje, crvenog sakoa i plave ešarpe, dok učitelji i nastavnici nose sive pantalone i plavi yemper.

Među novoponuđenim srpskim modelima našle su se „engleske” suknjice, kravate i sakoi, što je mnogima prva asocijacija na đačke uniforme, ali i jednostavni komadi, koje bi i inače odabrali za svaki dan, poput farmerki i polo majica u različitim bojama, s amblemom škole. U pokušaju da osmisle komforne, nepretenciozne, kvalitetne i jeftine uniforme današnjice uspele su 2017. Dragana Ognjenović, koja ih je poklonila prvacima OŠ „Sveti Sava” u Vrčinu, a ove godine Verica Rakočević, obradovavši učenike OŠ „Vuk Karadžić” u Surdulici teget kompletima, uz koje devojčice nose ljubičaste, a dečaci sive majice.

Da bi se uveo takav kodeks u državne škole, potrebno je 50 odsto potpisnika plus jedan glas. Pristalica školskih uniformi ima „na izvol’te” dok se ne potegne pitanje finansiranja. Dobra opcija, kažu iz resornog ministarstva, bila bi saradnja sa tekstilnim smerovima u dualnom sistemu obrazovanja, koji imaju operativnu podršku kompanija.

S. Milačić