BOŽIĆNI KULT ŽITA Koliko zrna, toliko pilića, prasića i jagnjića

Koristila se svaka religijska prilika da umilostivi „onog gore“ ili „one dole“, da nastupajuća godina bude rodna ili bar bez prirodnih katastrofa koji bi celu porodicu ostavili bez prihoda, a često i života.

Božić, kao najveći zimski praznik, u vreme dok polja miruju, a seljaci imaju vremena da se pripreme za prve radove, sjajan je povod da se ritualima obezbedi sigurnost porodice. Žito, kao najvažnija namirnica, ima glavnu ulogu u mnogim kulturama, pa i srpskoj, a veza između božićnih i žetvenih običaja je vrlo jaka. Veruje se da je u poslednjim požnjevenim klasovima duh žita, a česnica, od ovog žita pravljena predstavlja sakramentalnu žrtvu. Ona je pored pečenice, glavni element u božićnom kultu, a ukućanima treba da obezbedi plodnost i zdravlje, u domaćinstvu, toru i na polju. Završetak žetve obeležava se “Božjom bradom”, obredom gotovo svih Slovena. Na kraju žetve se ostavlja snop nepožnjevenog žita, koji se kiti i nudi hlebom i solju, uz žetelačke pesme i molbu “duhu žita” da obezbedi rodnu godinu. Ovo žito posebno se žanje, a zrna čuvaju za božićni obredni kolač, čime se obezbeđuje celogodišnja zaštita od zla i bolesti.

Mnogobrojni običaji sa božićnim hlebom sadrže magijske radnje za obezbeđivanje plodnosti žita, u čijoj je osnovi animističko verovanje o plodotvornom delovanju “žitnog demona”, koji simboliše poslednje požnjeveno klasje. “Duh žita” s klasjem u kuću unosi domaćin. Položajnika na Badnje jutro domaćica posipa zrnevljem pšenice iz tog klasja i govori posipajući “Koliko zrna, toliko pilića, ćurića, prasića, jagnjića“, dok položnik oponaša onomatopejično zvuke živine i krupnije stoke. Žito se stavlja i u posudu, gde se zabode božićna sveća. Na kraju praznika gasi se tako što se zabode u to žito, a zatim ukućani, brojeći zrnevlje, pogađaju šta će bolje roditi naredne poljske sezone: ječam, ovas, kukuruz ili pšenica.

U severnoj Evropi duh žita javlja se u životinjskom obliku u vreme Božića, kada  dani postaju sve duži i priroda kreće u novi životni ciklus. A Božićni hleb zapravo je posebna vrsta pečenog sakralnog kolača. U Nemačkoj, to je štolen, slatki hleb sa suvim grožđem i kandiranim voćem, a u Skandinaviji julbrod, takođe sladak i pun kandiranog voća. Italijani imaju svoju verziju: panetone, visoki i uzani slatki hleb, dok je obredni hleb u Bugarskoj slan i zove se koledna pitka. Grci imaju hristopsomo, pravljen s maslinovim uljem i cimetom, ukrašen celim orasima ili listićima badema.

U svim tim obredima radi se o drevnim paganskim običajima, koji su mesto našli u hrišćanskoj običajnoj tradiciji. Hrišćanstvo, koje je uspelo da se proširi baš zahvaljujući tome što je “prigrlilo” mnogobožačke običaje i rituale, kultu žita kao i simbolici plodnosti i napretka, pridaje veliki značaj. Tako hleb u liturgiji predstavlja telo Hristovo, a slavsko koljivo veza je živih slavljenika i umrlih predaka.

Žito, odnosno pšenica od kojih se koljivo sprema simbolišu uskrsnuće (posejana istrune u zemlji pa donese rod) i prinosi se na slavu Božju, u čast sveca zaštitnika porodice, kao i za pokoj duša umrlih predaka i srodnika koji su krsnu slavu potomcima i predali.

Priča o česnici starija je od kolektivnog pamćenja, piše Tamara Ognjević, gastroheritolog. Nema sumnje da je to drevni obredni hleb kakav su ljudi od pamtiveka prinosili kao žrtvu bogovima radi obezbeđivanja blagostanja, napretka, a pre svega plodnosti useva od kojih su živeli. Hlebna žrtva je u samom temelju čovekove ukupne religioznost, a priču o Avelju i Kainu, sinovima Adamovim, koji prinose na žrtvu hleb i meso, je i u biblijskim izvorima, kao obrazac da se pogači od dobrog pšeničnog brašna daje božanski prioritet.

Dok je većina srpskog stanovništa živela na selu, česnicu su mesili muškarci-ratari. Verovalo se da od nje zavise usevi, a domaćin-orač, koji je sprema, stavljao bi rukavicu na desnu ruku kojom priprema hleb i ogrtao ponjavom ili životinjskom kožom, da godina bude rodna. Veruje se da time uzima lik praroditelja, a proces simbol neprekinute tradicije prinošenja hlebne žrtve u krugu porodice. U pojedinim krajevima česnicu je mogla da mesi samo žena koja je rodila muško dete, a drugim vodilo računa da to čini mlad, zdrav i vredan čovek.

Ivana Vujanov