BILJANA GRBOVIĆ O IZAZOVIMA RODITELJSTVA Šta je izraz prave ljubavi
Za mnoge stvari u našem životu postoje učitelji, škole, kursevi... I puno toga može da se savlada i nauči, a da li vas je neko učio kako da budete (dobar) roditelj? Šta sve to podrazumeva, kako savladati teškoće – jer biti roditelj nije samo najlepša nego i najizazovnija stvar na svetu. Upravo zato razgovaramo sa predsednicom novosadskog Udruženja roditelja „Matica“, učiteljicom Biljanom Grbović.
Povod za ovaj razgovor je nedavno izvedena predstava „Kao moja mama...“ koja se bavi odnosima majki i ćerki u kojoj su pored ostalih žena glumile sve tri Biljanine ćerke. Ova predstava je mnogim ćerkama i majkama koje su bile u publici izmamila poneku suzu, pomalo ih nasmejala, ali i duboko dirnula.
Kako je došlo do ideje da napravite ovu predstavu?
– U Udruženju roditelja „Matica“ osim radionica za razvijanje socijalnih veština i podizanje dečijeg samopouzdanja držim radionice i za žene. Učimo da se zauzimamo za sebe, da budemo smelije, samopouzdanije... Radeći s njima sam u nekom trenutku poželela da nađem način da tim divnim ženama pokažem da i te granice koje sebi postavljaju mogu da se pomere. Želja mi je bila da im pokažem da mogu mnogo više nego što misle. Shvatila sam da je gluma dobar metod da se lično poraste i tako sam im predložila da pravimo predstavu. Malo su bile su zatečene i pomalo uplašene, jer nisu verovale da to mogu... A ispostavilo se, da i te kako mogu!
Kako ste odabrali da tema vaše predstave bude odnos majki i ćerki?
– Prvo nisam imala tu ideju, ali kada sam otišla u biblioteku da potražim neki dramski tekst u kojem su ženski likovi – ja sam dobila knjigu Ivane Dimić „Arzamas” o odnosu majke i ćerke... Osetila sam da je to pun pogodak! Mi smo taj tekst uzele kao osnovu na koju smo počele da gradimo predstavu. Više od pola scena smo same napisale inspirisane Dimićkinim tekstom, a potom se to još dograđivalo na probama. Tako da smo sve zajedno autorke predstave „Kao moja mama...“. U nju se odlično uklopila i pesma „Mama“ sastava „Zemlja gruva“. Na kraju smo dobile kreaciju koja nema velike veze s onim od čega smo krenuli –bavimo se odnosom majke i ćerke, gde je majka starica, a ćerka odrasla žena, koja ima svoje ćerke... Mi smo tu priču razvijali s idejom izlaza iz konflikta.
Odnos između dece i roditelja nije uvek idiličan, zar ne ?
– Odnos sa majkom je naš prvi odnos koji stvaramo i on ostaje za ceo život. O materinstvu se govori samo u kontekstu male dece, a period kada odrastemo je period koji mnogo duže traje i rekla bih, da on boji našu svakodnevicu. O njemu se često vrlo malo priča, a čini mi se, da na ovom podneblju taj odnos ima sličnu matricu i pored velikih individualnih razlika, jer svaki je čovek kao i svaki porodičan odnos je priča za sebe.
Niko nas ne uči da postanemo roditelji i često se dešava kada nam se kao deci neke odluke ili postupci naših roditelja ne svide kažemo sebi „kada ja budem majka neću se tako ponašati“. Međutim kada odrastemo, najčešće se baš tako ponašamo... To smo videli i u predstavi. Zašto je to tako?
– To je zato što deca uče po modelu. Naši učitelji su naši roditelji. Mi smo takve modele usvojili u našoj porodici i takvo ponašanje je naše prirodno ponašanje. To je ono prvo što automatski izlazi iz nas. Ako se pitate da li se to može prevazići, naravno da može – za to je potrebno razvijati svesnost. U školi su nas učili kada smo bili mali „prvo ispeci, pa reci“ – a to nije ništa drugo nego zastati i promišljeno odgovoriti na situaciju. Znači ne reakcija, nego odgovor! Naravno ovo se ne odnosi samo na odnos roditelja i dece, nego na mnoge naše postupke u životu – to koliko ćemo dati sebi priliku da biramo odgovor govori koliko smo svesna osoba.
U jednom delu odrastanja mi naše roditelje doživljamo kao mučitelje, jer nas ograničavaju, traže odgovornost, disciplinu... Međutim tek kada odrastemo, shvatimo da su naši „mučitelji“ bili pravi učitelji, zar ne?
– Upravo tako. Često kada danas razgovaram s roditeljima vidim da oni odlaze u drugu krajnost i da su suviše popustljivi prema svojoj deci. Obično ti roditelji su imali jednog veoma strogog roditelja (prema njihovim kriterijumima) i odlučili u sebi da se tako neće ponašati. Postavši preterano blagi napravili su još veću grešku – jer su deca postala neradna, nemotivisana i samim tim ništa ni ne postižu. Zato su nezadovoljna sobom, nisu srećna i praktično se stalno vrte u istom krugu...
Kakva su deca roditelja koji su bili strogi?
– Umerena strogost (kao što su bili naši roditelji) je formirala znatno funkcionalniju decu, radniju i spremniju na teškoće. To je možda pratilo osećanje da nismo dovoljno dobri, koje je posledica nedostatka pohvale... Ipak kada se uporede ta dva modela – deca popustljivih roditelja su često mnogo nesrećnija... Zato kada razgovaram s roditeljima ukazujem im na to da su oni od strogosti svojih roditelja samo profitirali...
Da li roditelj treba da bude svom detetu drugar ili je važnije za razvoj deteta da se ponašaju kao autoritet?
– Pitanje je šta je prava roditeljska ljubav – mnogi mi kažu da mnogo vole svoje dete i da ne mogu ponekad da budu grubi prema njemu. Ček’, ček’ – koga mi tu volimo, da li mi brinemo šta je dobro za naše dete ili da li se ja sebi sviđam u ovoj ulozi i da li će mene dete voleti kada sam stroga. Zadatak nas roditelja je da služimo, da dajemo i pružamo detetu ono što je najbolje za dete, a da li će se to detetu svideti ili ne, to je najmanje važno. Stav roditelja bi trebalo da bude „ja sam tu da te volim i da baš zato činim ono što je u tvom najboljem interesu, a da li ćeš ti voleti mene, bilo bi lepo, ali nije toliko važno.“ Suština je da ne podilazimo detetu, nego da radimo za njegovo dobro – to je izraz prave i istinske roditeljske ljubavi.
Marina Jablanov Stojanović
Radionice za podizanje samopouzdanja
Vi vodite radionice i za decu i za starije na temu samopouzdanja. Kako podignuti samopouzdanje?
– Suština samopouzdanja je u tome na čemu se ono temelji. Ukoliko ga mi gradimo na temelju naših postignuća, uspeha, ugleda, znanja, inteligencije, lepote, garderobe – to nije zdravo samopouzdanje i možemo lako skliznuti u prezir prema onima s nižim rezultatima, ili u gordost ako smo bolji od njih. Prema mom mišljenju svi mi ljudi smo mala Božja dela i kao takvi mi svakako imamo neku vrednost. Svako od nas je dobio klicu nečeg važnog i vrednog, neki dar. Kada se tako razmišlja ne možete se osećati ni boljim ni gorim od drugih, nego ste na pravoj meri. Imam jednu grupu dece od petog do osmog razreda s kojima jako lepo radim i s kojima imam divne rezultate, jer su dovoljno intelektualno zreli, a nisu 30-40 godina učili pogrešno - otkrila nam je Biljana Grbović.