Biljana Ećimović veze Miroslavljevo jevanđelje

Ali, kad je stekla pravo na sve vreme ovog sveta, odlučila se pre dve godine za kapitalno delo – da izveze celo Miroslavljevo jevanđelje. Podvižnički poduhvat vredan divljenja jer je čekaju 362 strane i 296 dekorativnih inicijala, minijatura i zastavica. Postoje fototipska i kaligrafska izdanja, ali se niko nije usudio da iglom i koncem ovekoveči najznačajniji ćirilički spomenik srpske pismenosti.

„Dugo sam štrikala, heklala, radila običan i beli vez, pa i lutke u narodnim nošnjama, gde je svaki detalj etnografski opravdan“, pohvalila se Biljana.

„Nije me to više zadovoljavalo pa sam poželela nešto veliko i vredno truda, da tako ostavim trag svog bitisanja na zemlji.“

Dugo je proučavala likovnost Miroslavljevog jevanđelja i poredila ga s drugim bogoslužbenim knjigama, svaki joj je detalj bio bitan. 

„Napravila sam 12 strana, koje su mi služile kao slikarima skice, da isprobam materijale“, objašnjava Biljana.

„Koristila sam svileni konac i razne vrste tzv. zlatnog konca, pa i srmu, kojom su nekad ukrašavani jeleci. Probala sam i pamučni konac, ali ostavlja dlačice kad se provlači kroz platno. Onim za vez takođe se nije moglo raditi jer je mnogo debeo, a ako se uzme jedna nit, brzo se rasloji i kida. Na kraju sam se opredelila za po dve niti sintetičkog za mašinsko šivenje. To omogućava preciznost, tanak je i trajan, dok za ornamente koristim i zlatni.“

Nabavila je dovoljne zalihe sirovog slikarskog platna od kudelje, koje mlečno bledom bojom podseća na pergament. Neće ga skoro potrošiti jer joj je za jednu stranicu, ako veze devet sati, treba deset dana.

Put dug 15.000 kilometara

Za liturgije u svojoj zadužbini, Episkopskoj crkvi Svetog Petra i Pavla u Bijelom Polju, Jevanđelje je naručio krajem 12. veka Miroslav Zavidović, knez Zahumlja i stariji brat velikog župana Stefana Nemanje. Po povratku u Srbiju, sudbina Jevanđelja pratila je sve istorijske lomove prve polovine 20. veka. Nestalo je 1903, nakon ubistva Aleksandra Obrenovića, i pronađeno slučajno 11 godina kasnije među ličnim stvarima kralja Petra Prvog, kad su pakovane za evakuaciju. S vojskom i državnim aparatom je stiglo na Krf i predato na čuvanje lično premijeru Pašiću.

Uprkos odluci Ministarstva prosvete iz 1903. da se preda Narodnoj biblioteci Srbije, između dva rata ostalo je u posedu Karađorđevića, čak ga je knez Pavle poklonio svom muzeju.

Od samog početka okupacije Nemci su tragali za Jevanđeljem, skrivanim u Narodnoj banci, njenoj užičkoj filijali i manastiru Rača, bili mu više puta na tragu, ali i pored silnih pretresa, nisu ga našli. Navodno je stavljeno u bankarski trezor kad je već bio opljačkan i time nezanimljiv. Hroničari su izračunali da je na svom osam vekova dugom putu prešlo 15.000 kilometara. 

„Tekst je pisan u dva stupca s po 23 reda, kad ustanem, uradim tri i još tri posle podne“, objašnjava Biljana, kojoj ne manjka samodiscipline.

„Kad „ispišem“ stranu, pređem na dekorativni deo, koji spada u najlepše srpske srednjovekovne knjižne ukrase. Tu ponekad potrošim dan-dva, najviše tri. Do sad sam završila 18 strana, da radim svaki dan bez odmora, praznika, subote, nedelje, trebaće mi još 15 godina. Zavidim novosadskom majstoru kaligrafije Svetozaru Pajiću Dijaku, kome je za prepisivanje trebalo upola manje vremena.“

Ipak, Biljana ne odustaje, i naglašava da je samo smrt može sprečiti da svoju nameru okonča i ukoriči, pa daruje Hilandaru. Jer, u njegovoj biblioteci Jevanđelje je stajalo gotovo tri veka, do 1896. Tad je bratstvo, zajedno s osnivačkom poveljom Stefana Nemanje (u međuvremenu je nestala), svoje najvrednije relikvije poklonilo kralju Aleksandru Obrenoviću. Bili su mu zahvalni jer je tokom posete vratio sve dugove manastira, kojem je pretila opasnost da bude predat bugarskim monasima. Istina, Jevanđelje je bilo malo „felerično“, jer je 1846. godine, opčinjen njegovom lepotom, potonji vladika kijevski Porfirije Uspenski krišom isekao 166. list i odneo. (Tek lane su stručnjaci Nacionalne biblioteke u Sankt Peterburgu izradili kopiju i „velikodušno“ je poklonili Srbiji.) Kako piše istoričar umetnosti akademik Gojko Subotić, dva dana pošto je monarh otišao s darom, došao je u Hilandar tajanstveni gost iz prestonice Rusije, s namerom da ga kupi, ne pitajući za cenu. Žao je Biljani što poklon neće moći lično da preda jer od Jelene, supruge cara Dušana, nijedna žena nije boravila na Atosu.

Inače, često prezentira svoj „sitnije“ poslove pa je u Sremskim Karlovcima učestovala u međunarodnoj radionici narodnih nošnji. Stiže i da obnavlja staro, tradicinalno „ruvo“ i toliko se izveštila da je od 2002. licencirani član UNESKO-a za restauraciju i konzervaciju. No, nije tu kraj bezgranične radoznalosti gospođe Ećimović, kojoj nije bilo teško da iz prestonice često zapuca u Sivac, da uči da svira gajde od maestra Maksima Mudrinića. On je dirnut njenim entuzijazmom, jedan instrument, koji ga je proslavio, napravio specijalno za nju. Letos je išla čak u Bitolj, da se oproba s nimalo ženstvenim tapanom, velikim bubnjem nezaobilaznim za ritam južnjačkog i orijentalnog melosa.

Zorica Milosavljević