Biblioterapija i stvaralačka zrelost: Jesen života u knjizi i sa knjigom

Upravo ovaj fakat, isprepleten sa mnogim pogrešnim predubeđenjima, bio je okosnica pokušaja da se rasvetli takav fenomen u okviru projekta „Književnost i starost” dr Dragane V. Todoreskov i Ljiljane Maletin Vojvodić. Moderator razgovora održanog 19. novembra u knjižari „Bulevar Books” bila je dr Maja Rogač Stančević.

Prema rečima psihološkinje u Gerontološkom centru Novi Sad Maje Babić, najčešći stereotip – da su sve stare osobe slične – rezultat je zanemarivanja da pozno doba neretko sustiže dužinu radnog veka i da samim tim ima potpuno različite faze, kao i jesen, koja je njen sinonim. Druga, mnogo ružnija i paradoksalnija zabluda jeste da uspešno ostariti znači ostati mlad. Nepoštovanje prema starijima, kakvo prepoznajemo svakodnevno, više je fobičnost, koja će u nama najpre izazvati ljutnju kada kod ostarelih roditelja primetimo prve znake zaboravnosti, sporosti i nespretnosti. Ali strah od nemoći koja se očekuje može ublažiti sledeća istina: kada se ode u penziju, kad prestanu stege divergentnog pristupa obavezama, možemo osetiti slobodu kreativnosti.

– Blagoslov starosti je što ima više toga što ne moramo, već možemo da činimo onako kako nam prija – dodaje Maja Babić. – Mnogi tek u tom životnom dobu otkriju svoje želje ili dobiju vreme za ono što su hteli, a nisu stizali. Ja na svom poslu radim sa najstarijom grupom, koju čine osobe iznad 85 godina. Interesantno je koliko književnost može tu strukturu lepo da upotpuni. Postoje brojni primeri koji su me očarali tokom rada. Jedan naš poznati novosadski arhitekta imao je masivni moždani udar. Što se tiče motoričkih funkcija, relativno dobro se oporavio, međutim, mentalne funkcije mu se nisu tako brzo vraćale. I onda je samoinicijativno uzeo beležnicu i po sećanju zapisivao detalje iz književnih dela koja je čitao i voleo, što je umnogome delovalo na njegovu kognitivnu rehabilitaciju. Ne znam koliko je to celoživotna navika, ali primetila sam da mnogi stari vode dnevnike, što je dobra i psihoterapijska i mnemonička tehnika. Mnogi uzimaju i da čitaju, iako to nisu činili celog života.

Kako dodaje sagovornica, biblioterapija je jedan od najstarijih vidova psihoterapije, poznat još od Mesopotamije. Onog momenta kad ne mogu više da čitaju obimna dela, stari mogu čitati kraće priče, aforizme, anegdote, a tako je i sa stvaralaštvom, napominje.

– Divni korisnik doma, po zanimanju pravnik i diplomata, koji je iz političkih razloga nasilno penzionisan, iskoristio je znanje stranih jezika i počeo da se bavi prevođenjem. Kada sa osamdesetak godina nije imao više kapaciteta za ozbiljna književna dela, prevodio je ljubavne romane. Sa 96-97 godina, kada sam sa njim počela da sarađujem, nije mogao ni to, ali je sakupljao iz tog štiva mudre sentence i pravio zbirku, želeći da ostavi nešto iza sebe. Mudrost u starosti je spoznati da u svemu ima smisla i da se uvek može stvarati – zaključuje.

Jedna od učesnica razgovora – novinarka i urednica portala „Korzo” Bojana Karavidić imala je upravo takvo netipično iskustvo: u zrelim godinama (64) objavila je prvu priču i dobila prvu nagradu na renomiranom konkursu zrenjaninske Gradske narodne biblioteke i časopisa „Ulaznica”, tematizujući brutalno realno fazu kada sopstveno telo postaje gotovo neprepoznatljivo, a navike „nepristojne”. Publici, koja je ovaj razgovor, s obzirom na okolnosti, pratila virtuelno, pročitala je odlomak iz intrigantnog štiva „Tri muža čekajući sledećeg i četvrtasta burma”.

Književna kritičarka i istoričarka književnosti Dragana V. Todoreskov osvrnula se na studiju „Tragovi kočenja”, gde analizira i priču Judite Šalgo, u kojoj se, u samom činu koitusa, žena fizički transformiše u, uslovno rečeno, staricu.

– Judita Šalgo je, recimo, neko ko nije doživeo pozne godine, budući da je umrla u 55, ali svaki dobar pisac ima dara da vidi nešto što je od njega vremenski udaljeno. Transformacija nije neuobičajena za njenu prozu, ali svakako da ukazuje na vezu između poimanja seksualnosti s jedne, a starenja i smrti s druge strane, odnosno na predrasudu da je čovek mlad dok ima fizičku snagu, lepotu tela i seksualni poriv – kaže.

Starost očigledno narušava čvrste ili barem stereotipno shvaćene rodne identitete, ali nije nužno drugačija za žene nego za muškarce, primećuje.

– Opsesija starenjem, ali i mirenje sa poslednjim decenijama života, univerzalne su ljudske teme, što se posebno vidi u žanru dnevnika – kaže Dragana V. Todoreskov. – S obzirom na socijalne uslove, na činjenicu da žena možda ne raspolaže vremenom, novcem, niti podrškom kada počne da piše, uočljive su razlike. Judita na jednom mestu kaže: žena nema privilegiju da sedi u kafani i vodi kafanske priče, gde se dogovaraju nagrade, izdavači, zajednički projekti. Tek kad ostari, ona dobija dragocen prostor, za koji je morala mnogo da se pomuči. Primera književnica koje tek u poznim godinama doživljavaju punu stvaralačku zrelost ima mnogo, a među njima su Milica Mićić Dimovska i Mirjana Stefanović.

Slađana Milačić