Apatija i nezainteresovanost dece kao posledica korone

Ukoliko odrasli odreaguju kroz neke vidove anksioznosti, deca će reagovati na isti način. Ukoliko roditelji upadnu u neke panične strahove, deca će se strašno plašiti. Ukoliko roditelji budu pribrani i deca će biti pribrana. Specijalista medicinske psihologije dr Dušan Vuković iz Instituta za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine kaže kako su stoga i reakcije dece i mladih ljudi na kovid bile u zasnovane na reakcijama roditelja, odnosno odraslih iz njihovog okruženja.

- Deca predškolskog uzrasta nemaju percepciju smrtnog ishoda, tzv. “dimenziju konačnosti”, oni nisu ni obolevali od korone, pa nisu imali ni samu, ukupnu psihofizičku reakciju na bolest. Oni su pre mogli da reaguju na stanje u porodici, na stanje u društvu, što je izazvalo neku opštu uznemirenost i kroz to su sva deca prolazila. Deca školskog uzrasta, u periodu do razvoja apstraktnog mišljenja, do 11 godina, direktno reaguju spram reakcije roditelja. Deca nešto starijeg uzrasta, sa prelaskom na apstraktni nivo mišljenja - sa razvijenim pojmom ireverzibilnosti - da ako neko umre, više ga nema, ne očekuju ga., već imaju drugačiji set psihičkih reakcija i mogu da reaguju sa strahom, od potencijalnog smrtnog ishoda usled kovida, kako za same sebe, tako i za svoje roditelje, bake i deke, bližnje. Na ovom uzrastu mogu da predvide i emocionalno korespondiraju sa potencijalnim smrtnim ishodom. Tada su uplašeniji, psihičke reakcije su intenzivnije, kompleksnije, odnosno mogu da budu uplašeniji – objašnjava Vuković.

Navodi kako su i u praksi, u Institutu za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine, susretali primere i bavili se psihoterapijom dece usled anksioznih poremećaja i paničnih napada, straha od smrti od kovida.

- To je bilo u prvoj i drugoj godini kovida. Adolescenti koji su bili naši pacijenti u Institutu za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine već su bili razvili anksiozni poremećaj koji je u osnovi imao strah od smrti usled kovida – navodi Vuković.

Određeni stepen anksioznih poremećaja se i inače javlja kod dece i to su različiti vidovi strahova koji se dalje prolongiraju i postanu poremećaj. Vuković objašnjava kako se razvoj anksioznih poremećaja dešava i van kovida, u slučajevima određenih nezgoda, nesreća, gubitaka.

- Međutim, uz samu koronu dobili smo još jedan određeni procenat uvećanja broja anksioznih poremećaja upravo izazvanih strahom od smrti od kovid-19, gde posledično možemo da zaključimo da se  stopa anksioznih poremećaja kod dece, značajno povećala tokom pandemije - kaže Vuković.

Psihoterapija ovakvih stanja je direktno vezana za uzročnik samog poremećaja, prvenstveno uz tehnike racionalizacije gde su se psiholozi suočavali sa novonastalim poteškoćama usled izostanka iskustava iz polja krizne intervencije u teškim katastrofama, pandemijama - jer, objektivno, do sada niko nike imao sličnih iskustava.

- Podsećam, da do sada nije bilo kovida, imali smo neku apstraktnu sliku o tome kako izgledaju pandemije usled zaraznih bolesti, gde je i u psihološkom smislu dodatno komplikovalo situaciju to što niko nije mogao sa određenom izvesnošću da garantuje ishod lečenja. Upravo ovaj momenat predstavlja podoban i potentan agens za razvoj nekog od anksioznih poremećaja kako kod dece, tako i kod odraslih - napominje Vuković.

Kad se susrećemo sa bolešću od koje nemamo lek, anksioznost je intenzivnija, lečenje zahtevnije, a ishodi manje izvesni. Vremenom, kako smo ipak „ukrotili“ kovid i ušli u različite protokole uspešnog lečenja i kad smo dobili veliki broj izlečenih pacijenata, smanjili preventivne mere, došlo je do jednog opšteg društvenog, posledično i psihičkog relaksa kod dece.

- U toj fazi smo se susretali sa jednostavnijim formama pandemijom uzrokovanog anksioznog poremećaja – uz rezidue prethodnih, intenzivnijih oblika, ali i depresivnih reakcija usled gubitka nekog od bližnjih - navodi Vuković.

Objektivno, deca su retko obolevala od korone, više su u riziku bila deca koja imaju hronične bolesti, gde na sreću nije bilo puno dece koja su imala teška stanja. Zdrava populacija dece kovid nije shvatala ozbiljno - oni nisu obolevali, pa nisu ni razvili strah. Ozbiljan procenat je i minimizirao značaj preventivnih mera - adolescenti su opet organizovali žurke i izlagali riziku sebe i druge, a znali su da su potencijalni prenosioci. Dakle vremenom je strah od kovida pogotovo što su deca starija, opadao.

Psihoterapija dece uvek podrazumeva i rad sa roditeljima, sa primarnom porodicom, a trajanje lečenja psihičkih poremećaja kod dece je kraće, jer se oni lakše prilagode.

- Psihopatološki obrazac ponašanja kod dece je manje učvršćen nego kod odraslih, lečenje je brže i sa većim uspehom, što je sreća. Prosek lečenja anksioznog poremećaja kod dece je mesec i po do dva meseca što je najduže i retko, a tek kod oko dva do tri procenta dece ovo stanje ode u neki drugi poremećaj, kada dođe do psihopatološke reakcije i kada anksiozni poremećaj pređe u neku depresiju, hipohondrijazu sa intenzivnijom kliničkom slikom, sumanutost, ali to je relativno retko. Ukoliko se razvije postkovid psihički sindrom kod dece i adolescenata, on se brzo izleči uz adekvatnu saradnju sa roditeljima i ukoliko nije bilo smrti u porodici – objašnjava Vuković.

Na žalost, u inicijalnoj fazi i prvoj godini borbe protiv pandemije, susretali su se i sa situacijama kada je bilo mnogo više gubitaka najbližih srodnika i onda su morali paralelno da se bore i sa anksioznim poremećajima nastalim usled kovida, ali sa depresivnom reakcijom usled gubitka. Tako da tu dolazi do zajedničkog efekta dva poremećaja, koji pogoršavaju psihičko stanje i u znatnoj meri umanjuju “zdrave snage ličnosti” adaptibilne potencijale i otežavaju lečenje.

Ocenjuje kako se tek sada suočavamo sa dugoročnijim posledicama korone i „lokdauna“ kojeg su deca mnogo bolje podnosila od odraslih. Deca su imala igrice, zabavljali su se, imali su onlajn nastavu i došlo je promena u svakodnevnom ponašanju dece. Nisu imali redovnu nastavu, nisu išli u školu, bili su na kompjuterima, a roditelji su to tolerisali zarad mira u kući.

- Sada imamo ogromne promene na bihejvioralnom planu dece - povećala se zavisnost od kompjutera i igrica, socijalna interakcija i razvoj su manje više “onlajne, roditeljski nadzor i uticaj institucija autoriteta su kompromitovani. Inicijalno, dolazi do kognitivnih promena, gde je povećana zavisnost od audio-vizuelne stimulacije i zavisnisti od informacija - onlajn igrica, gedžeta, televizora, vremena provedenog na društvenim mrežama. Taj vid ponašanja je procvetao za vreme lokdauna i onlajn nastave, što je deci u psihoterapijskom smislu i pomoglo u prevenciji razvoja nekog od anksioznih poremećaja - u osnovi po principima distrakcije, emocionalnog distaciranja, ali i povećao zavisnost time što je usvojen kao adaptabilitivan obrazac ponašanja i nova tehnika suočavanja sa stresom - objašnjava Vuković.

Nedostatku straha od bolesti kod dece, kao i njihovom ponekad neodgovornom ponašanju dodatno je doprineo i antivakserski lobi, jer je relativizovao težinu bolesti a posledice koje su ovako generisane su neprocenjive. Primera radi, dešavalo se i da su roditelji antivakseri, pa onda i deca preuzimaju takav stav, relativizuju i diskvalifikuju sopstveno i preventivno ponašanje drugih.

Usled ovog, sada doživljavamo tihe, ali katastrofalne posledice pandemije u smislu izmene ponašanja dece. Kada je trebalo da se uče disciplini, redovno odlaze u školu, budu mirni, da slušaju na času, razvijaju funkciju pažnje, naročito kod dece u drugom i trećem razredu - deca su dve, tri godine provela u takvom konfuznom i neorganizovanom okruženju.

Prema njegovim rečima, dolazi do destruktuiranja vremena kod dece, izostanka usvajanja navika,  koje su nužne za dalji život i predstavljaju osnovu za razvoj kontrolnih instanci ličnosti. Imamo ogromno popuštanje dece u školi, ogromnu apatiju, nezainteresovanost za bilo šta u životu, jer su u periodu kada je trebalo da usvajaju normativne obrasce ponašanje, oni bili isključivo upućeni na onlajn nastavu i vreme koje su sami organizovali i realno koristili po ličnim impulsima. Roditelji su to tolerisali, jer su se bavili egzistencijalnim problemima. Da li će nam preživeti neko od roditelja? Da li imamo maske? Da li je sve dovoljno dezinfikovano? Da li smo vodili dovoljno računa? Da li smo nabavili namirnice?

- Posledica lokdauna i izmena ponašanja kod dece odražava se u jednoj opštoj apatiji mladih ljudi, prvenstveno onih koji su sada u predpubertetskoj, ranoj pubertetskoj fazi koji sada imaju od 12 do 14 godina. Ništa više ne može da ih zainteresuje, motiviše, usmeri  i okupira pažnju. Dominira opčinjenost sadržajima na društvenim mrežama, internetu, informacijama kratkih formi visokog adiktivnog potencijala. To je najveća i najkrupnija posledica koja se na opštem razvojnom planu desila nakon korone. Jedna adolescentna apatija. To je standard, većina dece su uglavnom onlajn – ukazao je Vuković.

U školi su deca skoncentrisana na nastavu, vode računa o ponašanju, a bez odlaska u školu sami kreiraju svoje vreme i određuju ponašanje. Vaspitni set koji su deca trebala da prime u školi nisu primili, jer nisu išli u školu. Ogroman problem je pred roditeljima, koji ne znaju kako da kontrolišu, motivišu i usmeravaju decu, a Vuković kaže kako ima utisak da će tek da naiđe talas problematičnog ponašanja dece.

- Roditelji treba da ulože mnogo veći napor u narednom periodu, da struktuiraju svaki dan detetu, da  se ponovo uspostavi urednost životnih navika, kao što su vreme ustajanja i leganja u krevet, sistem obaveza i odgovornosti, da se obrasci ponašanja dece vrate pod roditeljsku kontrolu i nadzor. Kao efekat onlajn obrazovanja dobili smo “raspuštanje” dece gde ogroman deo vaspitne uloge koji je nosila školi, sada mahom roditelji moraju da nadoknade. U školi i vannastavnim aktivnostima se sistematično kontroliše, motiviše, prevenira loše i usmerava ponašanje. Tokom pandemije se kod dece usled izostanka sistema razvio veliki broj egocentričnih obrazaca ponašanja rukovođenih trenutnim zadovoljstvima - a što je negde i prirodno. Jedini lek je ograničavanje  vremena igranja i tipa igrica, vreme provedeno na društvenim mrežama i svođenje tog vremena na minimum. Potrebno je i uvođenje alternativnih obrazaca ponašanja, intenziviranje fizičkih aktivnosti, odlasci u prirodu i kao ključno, povećati vreme provedeno sa porodicom, uvest neke normalne sadržaje - knjige, filmove. Teško se danas vide deca koja su ceo dan napolju i na ulici igraju basket. Mnogo češće ćete videti petoro dece koji sede zajedno i svako gleda u svoj telefon – ukazuje Vuković.

Smatra kako deca treba da se usmere ka usvajanju novih znanja i veština da slikaju, crtaju, sviraju, uče jezike, da traže i nađu srećnog sebe, a ne da se sopstvene potencijale krnje, najčešće uprošćenim onlajn sadržijama. Algoritmi u društvenim mrežama i na aplikacijama su unapređeni kako bi se povećavala zavisnost korisnika, jer procenjuju vreme zadržavanja korisnika i na osnovu toga nude sledeći sadržaj. Unapređeniji su algoritmi, što vodi ka povećanju zavisnosti korisnika.

Možda je najveća posledica kovida i jedan vid apatije mladih ljudi koja nas ophrvava, a javlja se u velikom broju i to lagano i diskretno. Roditelji neke izmene ponašanja svoje dece pripisuju adolescenciji, a Vuković poručuje kako je to sve posledica izostanka strukture i izostanka obaveza, koje su deca morala da imaju u periodu koji je išao kroz onlajn obrazovanje.

Ljubica Petrović