У рупи у земљи живео је хобит

У њему лист наводи са којим делом Средње земље се Балкан може упоредити, док Толкин прича како је и где нажврљао прву реченицу „Хобита“...

„Пауци су посебна врста ужаса у северним земљама“, рекао је тада 76-годишњи Толкин на почетку интервјуа, причајући о Шелоби која се једног дана и поред своје снаге повуче пред обичним баштованом. Како је рекао, женска чудовишта нису ништа мање смртоноснија од мушких, али она је другачија јер је створење које „исисава, дави и заробљава“.

- Када вас Џон Роналд Реуел Толкин води у гаражу која му служи као библиотека, он вас води у магију и легенду Средње земље – казивано је у  „Телеграфу“. - Међутим, то није обична гаража већ пећина пуна чуда. Додуше, да није њега, тако нагурана између професорове куће и куће која је одмах поред, у предграђу Оксфорда, била би најобичнија соба.

Како кажу, љубитељи његових прича су углавном интелектуалци, али му пишу и домаћице из Винипега, научници из Вомере, и поп певачи из Лас Вегаса, док се у лондонским пабовима расправља о његовим делима. Он је такође литерарни опијат за хипике који његова дела носе на своја путовања, од Сан Франциска до Истанбула и Непала.

- Никада нисам размишљао о комерцијалној публикацији када сам тамо, у тридесетим, написао “Хобита“ – говорио је Толкин, а све је почело када је, како би зарадио нешто додатног новца, читао испитне хартије својих студената. -То је била агонија. Једна од трагедија професора који су слабо плаћени је да морају да раде физичке послове. Тај професор очекује да одржи одређену позицију и пошаље децу у добре школе. Једног дана сам на празном делу папира са нечијег испита нажврљао: “У рупи у земљи живео је хобит”.

„Хобит“ није одмах постао бестселер, али су читаоци били фасцинирани Средњом земљом и из издавачке куће су тражили наставак. Толкин је онда понудио „Силмарилион“, сагу о почецима виловњака и људи коју је почео још 1916. године. Међутим, одбили су је као превише “мрачну и келтску“. И пре Хобита је размишљао о раду на рукопису “Господара прстенова“, са Билбовим нећаком Фродом као главним ликом и моћним чаробњаком Гандалфом. Током наредних 14 година, рукопис је полако добијао облик. Сер Стенли Унвин каже да су прва два дела стигла 1954. године и одмах се могла схватити величина и трајна вредност овог дела: свако ко измисли читав језик схвата да он мора да има одржив хабитат и историју у којој може да се развија, што је Толкин и урадио.

У „Телеграфу“ су коментарисали да је Толкинова Средња земља људима, историјом и језицима духовно повезана са северно-источном Европом:

- Али шири се и на југ, како би укључила земље у којима људи тамне коже јашу у битку на зверима названим олифанти, као и на исток у зли Мордор који би, грубо гледано, био Балкан.

Толкин је изјавио да „Господар прстенова“ нема никакво пренесено значење:

- Књига није ни о чему осим сама о себи. Нема ни алегоричних, нити моралних, религиозних и политичких намера. Није о модерним ратовима, хидрогенским бомбама и мој главни негативац није Хитлер.

Неки су критиковали „Господара прстенова“ јер нема религије, међутим, Толкин је то негирао.

- Наравно да постоји Бог у “Господару прстенова“. То је период пре хришћанства, али је монотеистички свет – изјавио је, уследило је питање ко је Бог у Средњој земљи. - Па прстен, наравно. Књига је о свету који је Бог створио, стварном свету на овој планети. 

Ђ. П.

Мапа, календар и породично дрво

Он жали због што су бајке, током времена, толико деградиране док нису сматране само прикладним за малу децу и додаје да не воли причу која моралише.

- Као дете нисам могао да поднесем Ханс Кристијан Андерсена и не могу ни сада да га поднесем – говорио је Толкин. - Уверљива бајка мора да намерно буде практична. Морате имати мапу, без обзира колико она била груба, иначе ћете лутати около. У „Господару прстенова” никада нисам натерао било кога иде даље него што је могао тог дана.

Наводи да би стварање хобита без календара и породичног дрвета било као оставити га без коже.

- Направио сам их научним методама. Морају бити комплетни и организовани најмање као историја виловњака.