ЗА ИВАНА БОСИЉЧИЋА ДИРЉИВО ШТО ЈЕ ПРВИ ПУТ ПОДЕЛИО СЦЕНУ СА СУПРУГОМ: Театар је исцељујући, у њему можете да се исплачете

Босиљчић је рекао Танјугу да је први самостални наступ имао још 2009. године у Дому синдиката, са оркестром "Станислав Бинички", када је и поред пуно посла у позоришту и телевизији, "створио своје парченце, музичко-поетско вече".

"Нисам ни слутио да ће се то протегнути на деценију и по, и да ће то бити животни потез. Ово је мала база у коју увек могу да се вратим и да знам да је баш моје, по мом укусу и сензибилтету", истакао је глумац.

Приликом недавног извођења "Наше вечери" у Комбанк дворани, бившем Дому синдиката, Босиљчић је први пут поделио позорницу са својом супругом, поп певачицом Јеленом Томашевић, што је описао као дирљиво искуство.

"Схватили смо да никада пред публиком нисмо певали заједно, нити смо били у кадру. Чини се да није било прилике. Њен став је био да чекамо добру дуетску песму, да погоди срж нашег односа", рекао је Босиљчић.

Надајући се да ће се prеthodno срести у неком мјузиклу јер је "Јелена изузетно музички даровита", Босиљчић је признао да се ни "то није отворило", и да су одлучили да више не чекају, јер ипак имају "Наше вече".

Босиљчић је подсетио да су у Комбанк дворани, некадашњем Дому синдиката, певали песму коју обоје много воле - "То је била љубав" из представе "Цигани лете у небо".

Мотив да ради "Наше вече" Босиљчићу је била потреба да се одужи својим почецима, јер је у глуму ушао преко рецитовања, као љубитељ књижевности.

Признавши да је тешко дефинисати жанровски "Наше вече", Босиљчић је навео да је то "међуформа и аутентични моменат чија је сврха висока узбудљивост".

Босиљчић је додао да је "Наше вече" у једном тренутку комичарски стенд ап, у другом "добијате драмску жижу где се сви следе од озбиљности теме", а онда следи лепршава циганска музика, да би се потом запевала песма са Солунског фронта где се сви помоле.

 "То је ролеркостер емотивни. 'Наше вече' најаве као концерт, а ја кажем да сам глумац и да је ово представа. Заправо свако ко дође не уме да дефинише, и каже да је била невероватна вожња", навео је Босиљчић.

Оценивши да је једна од предности театра што гледаоцима оставља слободу да се исплачу, Босиљчић је рекао да му се десила дирљива ствар која показује суштину "Наше вечери".

Босиљчић је позвао на представу једну своју пријатељицу, која је се задесила у основној школи "Владислав Рибникар" у тренутку убистава, а потом је провела доста времена на рехабилитацији и на психолошким консултацијама.

Према његовим речима, сутрадан га је назвала да му се захвали, "јер је први пут успела да заплаче, да је исплакала све што је осећала".

"Не од туге, трагедије, него од лепоте, од слободе. Замислите какво је то ослобођење, како је неко морао себе да забетонира, да затвори, да би преживео такав догађај", навео је глумац.

Босиљчић је додао да је то доказ да су оваки сусрети, попут "Наше вечери", "исцељујући, неопходни, колико себе затварамо у овом свету, пред породицама, колико је императив да се буде јак".

"У театру можете да искажете све своје слабости. Можете да седите у мраку и да 'издушите' све. Викните, насмејте се, плачите, исповедите се, Богу се помолите", поручио је Босиљчић.

Говорећи о својој досадашњој каријери у позоришту, Босиљчић је подсетио на "Зону Замфирову" у режији Кокана Младеновића, која је "изванредна представа и оригинална адаптација" дела Боре Станковића.

Босиљчић је рекао да је на фестивалу драмских форми "Стеријино позорје" био преседан што је "Зона Замфирова" као мјузикл освојила осам "Стеријиних награда", међу којима су за мушке улоге добили Небојша Дугалић и он.

Подсетивши на став жирија да би "Зона Замфирова" била и даље најбоља драмска представа Позорја чак икад би се из ње склонили музика и плес, Босиљчић је оценио да то довољно говори о квалитету Младеновићеве режије и свих укључених.

"Представа и даље иде са несмањеном жестином пред публиком", напоменуо је глумац.

 Мјузикл "Цигани лет у небо" недавно је у Позоришту на Теразијама обележио 20 година извођења, а објашњавајући његово трајање Босиљчић је навео да су сви много уложили у представу, иако у почетку није била по вољи критике.

"Нисмо се превише обазирали на то. Милена Васић и ја смо сваку представу истраживали, гурали и цео ансамбл је ишао за нама. То је у једном моменту постала озбиљна, велика представа", навео је Босиљчић.

Према његовим речима, кључни тренутак је било извођење на фестивалу "Охридско лето" под ведрим небом, уз логорске ватре и звездано небо у амфитеатру.

"Сећам се момента кад сам погледао небо и видео звезде, погледао у ватру и схватио како ће тај моменат да продуби представу. Погледао сам колеге и схватио да су сви препознали то пространство о коме ми причамо на сцени", присетио се глумац.

Према његовим речима, по повратку у Београд "представа је заувек понела ширину отвореног неба".

Упитан шта би поручио младим глумцима, Босиљчић је рекао да "има места за све и свако ће дочекати свој моменат", али је потреба трпељивост.

"Треба издржати да не будеш изабран. Глумци су стално на чекању", навео је Босиљчић.

Према његовим речима, храбро је од младог глумца да не пристане на погубне ствари, које могу оставити озбиљне ожиљке.

"Видите да редитељ није за вас, да ће вас кињити, да ће бити страшно груб према вама, али ипак зарад каријере 'дај да истрпим'. То је граница. Млад човек мора много да истрпи, да поднесе", навео је Босиљчић.

Нагласивши неопходност да глумци штите своје колегинице и млађе колеге, Босиљчић је признао да у његовом послу "постоје велика страдања".

"Некад се деси да млади глумци од жеље, амбиције да уђу у посао, пристају на ствари које ће оставити ожиљке. Јесте, ожиљци зарастају, али од неких преседне па се испишу из посла. Треба се чувати", упозорио је Босиљчић.

Према његовим речима, млади глумци морају бити "страшно флексибилни, много трпељиви и спремни да трпе одбацивања, да не буду изабрани, а то је најтеже". 

Босиљчић је рекао да се у филму "Јорговани" редитељ Синиша Цветић и сценариста Давид Јаковљевић врло оштро, шокирајуће бунтовно односе према ситуацији у домаћој кинематографији, "према наградама, поделама, фондовима, црвеним теписима".

Према његовим речима, "Јорговани" су као "шоканран и оштар филм", на средини перспектива, између размишљања младих аутора Цветића и Јаковљевића и искустава глумаца, Слободе Мићаловић, Гордана Кићића, Дугалића, њега и других.

"То се публици много свиђа. Да је филм био мало окрутнији, могуће да би изгубио део публике. Да је био обазривији, са више поштовања можда би постао млак. Тачно је остварен прави баланс", оценио је глумац.

Босиљчић је оценио да је највећи успех што су "Јорговани", као мејнстрим који пуни биоскопске сале, ипак остали "озбиљан ауторски филм".