„Власт и њена опозиција“ – представа Народног позоришта Ниш
Постоји ли дијалог власти и опозиције једна је од „омиљених“ тема актуелног политичког тренутка у Србији. Под овим се, наравно, подразумева дијалог у скупштини, јавности, односно постојање какве-такве политичке динамике која карактерише демократска друштва.
У представи „Власт и њена опозиција“ Небојше Ромчевића, у режији Егона Савина (Народно позориште Ниш), дијалог је и те како жив, али скривен од очију јавности. Тачније – дијалог је намештен. И то на „невероватан“ начин, тако да се човек горко насмеје целокупној ситуацији.
У окриље породичног дома Леке и Кате, које упознајемо таман после промоције на којој је Лека славодобитно укњижио поене из „хризостомологије“, а Ката због тога пала на дупе, једне вечери, право с телевизије, упада Апостоловић, хризостом своје врсте, данашњи политичар опште праксе. Он у име владајуће партије нуди Леки плату да им глуми опозицију. Након кратке моралне дилеме и интелектуалне суревњивости, подстакнут Катином и Мацином (ћеркином) агитацијом на властиту бескорисност, Лека пристаје. Уговор са ђаволом савршено функционише док на ред не дође оно исписано најситнијим словима, што се у таблоидизираној јавности кобајаги табуизира црвеним „СКАНДАЛОЗНО“.
Ромчевић пише врло духовито, без длаке на језику, чинећи свој комад блиским оној прљавштини у којој сви, ако не баш уживамо, онда живимо, немоћни и често апатични или „пресумерени“ да било шта променимо. Дисфункционалност традиционалне патријархалне породице, на челу са супружницима, одсеченим од деце која немају куд, него ширим путем, у овом случају, још је трагикомичнија од фарсичности политичке реалности. Иако врло вероватно слика и прилика велике већине, нема назнака суптилнијег нијансирања односа ни по којој линији.
Сценографија Марије Калабић, којом је покућство по стану претворено у цртеж, сиви колорит, ликовност представе подиже на ниво значењске потпоре идејама комада – све је фејк, равно (до дна). Костим Биљане Крстић и бојама и материјалима прво функционално наглашава умереност, пристојност оног што се некад звало средњом класом, а касније, у новонасталим околностима, раскалашност, бахатост и незаситост актера.
Александар Маринковић (Лека), Јасминка Hoyić (Ката), Нађа Недовић Текиндер (Маца), Дејан Цицмиловић (Апостоловић), Алексан- дар Михаиловић (Бора, комшија), такорећи рутински играју ове (п)ликове све болесније свакодневице живота у Србији. Егон Савин осим што добро зна да ради с глумцима, зна и како се режирају овакви комади. Наиме, „Власт и њена опозиција“ је трећи, ако не и чеврти Ромчевићев комад на тему положаја интелектуалца у савременом (политичком) друштвеном бићу Србије. „Лаки комад“, „Парадокс“, „ПР или потпуно расуло“... И то прилично, у некој мери запањујуће исти. И пре почетка, само на основу празне сцене, сетио сам се сомборског „Парадокса“ са Стеријиног позорја, у режији Егона Савина, представе чији су ме флешеви стизали све време представе у Нишу. Колегинице из „Критичарског каравана“ Удружења позоришних критичара и театролога Србије, под покровитељством Министарства културе и информисања, наслутише ми да су флешеви још јачи ономе ко је гледао „ПР или потпуно расуло“ у Београду, такође у режији Егона Савина. Хм...
Реконтекстуализација, репетиција, аутоцитати, представе „из кофера“, ет цетера, ет цетера, све би могло да буде предмет једног посебног текста, студије, која ширу позоришну публику, ни у Сомбору, ни у Нишу, не занима. Занимљивији су кулоари, коментари Нишлија, поготово оних политички ангажованих. Кажу – наљутила се опозиција. А власт? Није, напротив. Рекло би се - никад (само)задовољнија!
И. Бурић