Сања Марковић, добитница Стеријине награде: Увек имам трему

Млада глумица је добила и признање за глумачку бравуру "Зоран Радмиловић".



Марковић важи за једну од најталентованијих глумица млађе генерације којој стручна јавност предвиђа изузетне уметничке домете.



За Танјуг она каже да је била изузетно узбуђена у петак увече на додели награда у Новом Саду.



Награде смо примали на малој сцени Српског наропдног позоришта и успела сам да изађем пред публику, захвалим се на признању и заборавим да узмем награду, кроз смех прича Марковић.



Колеге и сви који је познају тврде да је глумица велики тремарош, а Марковић напомиње да је трема прати још од студија.



Некада је трема јача од мене и било каквог осећања које ми сугерише да нема потребе да улазим у такво стање. Када крене представа осетим како ми тело бриди, али трема нестане. По оканчању представе осетим олакшање и тако се све заврши. Са кумом, Јованом Беловић сам 53 пута играла представу "Мој муж" и пред свако извођење сам осећала трему. Једноставно трема је присутна и не зависи од околности у којима улазим у представу. Ту је, казала је Марковић.



За њу нема дилеме да је јадан од највећих успеха у досадашњој каријери награда за глумачку бравуру "Зоран Радмиловић".



Много сам читала о Рамиловићу. Обожавам га као глумца. Ведлика част за мене што сам добила ту награду. Омиљени филм ми је "Павиљон 6" где Радмиловић игра са Слободаном - Цицом Перовићем, каже Марковић.



Како каже, улогу Цмиље у представи "Чудо у Шаргану" која јој је донела вредне награде, није желела.



Цмиља је један од најупечатљивијих женских ликова у нашој драми. Предивна је и пуна топлине. Цмиља баш има обе стране. Мрачну и светлу. Отишла сам на кастинг на који ме је позвао Јагош Марковић да се проверим да ли уопште могу да радим ту улогу. Редитељу сам поверовала када ми је рекао да ћу играти Цмиљу. Јагошу сваки глумац мора да верује. Са друге стране није ми било све једно јер је Цмиљу играла Јасна Ђуричић...играла је Сека Сабљић. У томе и јесте чар глумачког заната...Има сто Цмиља, сто Госпави...За неког је Цмиља оваква, за друге онаква...Цмиља носи морање од куће у свим временима. Питање је шта је за Цмиљу слобода...Сваки глумац мора да истражује, да копа. То је нека врста психотерапије. Сваку улогу припремам као да ми је прва и од тог принципа не одустајем, казала је Марковић.



Она додаје да је заједно са колегама припремала представу два и по месеца.



Марковић каже да Јагош Марковић пробе представе зове ''магнетно поље''.



Тачно зна шта хоће и ко је када ушао и изашао из магнетног поља, каже Марковић.



О бољим и мање бољим извођењима различитих представа Марковић каже да сваки глумац долази на представу са "причама из спољног света" које најчешће не утичу на игру.



Има момената када ансамбл представе дише као један. Повезани смо на сцени...Разумемо се. То се догодило сада на Стеријином позорију где смо Чудо у Шаргану играли у даху. Свако од нас има право на лош дан, али правило је да глумац да свој максимум...Завири у сопствени мрак и светло, каже глумица.



Фестивалске награде Марковић види као тренутну инспирацију и критеријум жирија.



Ето, на Стеријином позорију смо Ненад Јездић, Алексеј Бјелогрлић и ја добили признања. Наравно, то не би било могуће без колега на сцени. Није то спорт...Нема ту 1:0...Све зависи шта се члановима жирија допало, казала је Марковић.



Улога Гордане Здравковић у филму "Тома" донела је јој велику популарност.



Позвана сам у кастинг и од тада је све кренуло. Препустила сам се. Када се снимање завршило схватила сам да сам играла старију жену са много више искуства него што га ја имам. Нисам сигурна да би се из ове перспективе тако лако упустила у све то. За мене је филм "Тома" нешто посебно. Срећна сам што је све испало добро. За први филм сам добила награду. Неколико пута сам гледала филм. Највише сам уживала за Нову годину, казала је Марковић.