Јунаци разапети од сатире до социјалне драме
Последњих је година Јовица Јашин, врсни зрењанински глумац, ког смо имали прилике да гледамо у многим улогама, ангажован у три монодраме које изводи широм земље, али и иностранства – „Има једна земља“, „Франше Д’ Епере на Јужном Булевару“ и „Паорска грозница“.
У свакој од ове три монодраме, различите по карактеру, овај глумац специфичне тихе снаге и експресије маестрално дочарава ликове које тумачи – измишљеног странца који хируршком прецизношћу, на духовит и луцидан начин, сецира српску стварност, у представи „Има једна земља“, иначе базираној на популарној књизи „Писма из Србије“ познатог српског сатиричара Бојана Љубеновића; затим пензионисаног железничара – чика Дулета са Чубуре, који је, као и његови кафански пријатељи, јак на речима у одржавању сопствене митоманије, у монодрами „Франше Д’ Епере на Јужном Булевару“; као и старијег човека из Баната који је смакнут, не само из друштва, него и из породице, и који живи са квочком и пилићима у задњој соби.
Када са толиком уверљивошћу, с позоришне бине, изговори део текста из представе „Паорска грозница“ који гласи: „Фала Богу и ја сам се разбол’о. Кад сам здрав, онда сам здрав за све наоколо, а када сам болестан, онда сам болестан само за себе“, помислите да нико други, сем Јашина, не би могао да изводи ову монодраму, насталу по тексту Радивоја Шајтинца, једног од најзначајнијих књижевних имена савремене војвођанске и српске књижевности. А то није случајно. Јер, Јашин нас, на себи својствен начин, подсећа ко смо и ко су људи око нас, често и они најближи нама. То је најбоље објаснио Александар Чотрић, говорећи о представи „Има једна земља“: „Главни јунак сецира српску стварност, указујући публици на овдашње парадоксе, аномалије, мане и врлине. Духовит је на моменте, а сатиричан читаво време и обрнуто, па се публици чини да се уместо у позоришту налази пред великим огледалом у коме непрестано види себе. Гледаоцу ће се тај одраз понекад свидети, а понекад не, али ће на крају ипак морати да призна да је то он, ма колико му то тешко пало“.
Јовица Јашин је рођен 1949. године у Зрењанину. Завршио је Факултет драмских уметности у Београду – одсек Позоришна продукција. Члан је ансамбла Народног позоришта „Тоша Јовановић“ из Зрењанина од 1993. године. У театру је одиграо око деведесет улога, а играо је и на филму и у ТВ серијама у продукцији РТВ Сарајево и Београд. Значајна су му остварења у представама насталим по текстовима Нушића, Крлеже, Брешана, Стерије, Христића, Шекспира, Селимовића, Ковачевића, Стефановског, Шајтинца... Недавно се вратио из иностранства где је такође наступао.
-Пре неколико недеља сам у Бечу играо представу Александра Поповића „Франше Д’ Епере на Јужном Булевару“, у организацији Српског културног форума. Такође, на позив Српског културног центра из Будимпеште, наступио сам у Сегедину на манифестацији „Дани српске културе у Мађарској“, и то с представом „Паорска грозница“. Иначе, с комадом „Има једна земља“ сам гостовао у Бечу, Цириху, два пута у Франкфурту, Будимпешти и Темишвару – казује за „Дневник“ Јовица Јашин.
Он наводи да су све ове независне монодраме жанровски потпуно различите и да свака на свој начин налази пут до публике.
-„Има једна земља“ је савремена представа, на бази стенд-ап комедије, али у суштини није то. Од материјала из књиге „Писма из Србије“ сам направио један шири оквир, тако да имам две верзије, у зависности да ли треба извести сатиру или комедију. С друге стране, „Франше Д’ Епере на Јужном Булевару“ је социјална драма о пензионеру, бившем железничару, ожењеном женом која је од њега млађа двадесет година и која га бије, а који се вуче по београдским кафанама. У овом Поповићевом штиву налазимо богатство лексичке грађе и аутентичан свет „малог човека“ – објашњава Јашин.
Напослетку, „Паорска грозница“ је једна поетска монодрама у којој је сажета сва поезија Радивоја Шајтинца.
-То је представа о једном старијем човеку из Баната који нам прича неку своју животну причу и који је опседнут историјом – додаје Јашин.
Заједничко за све ове представе јесте да су рађене у Јашиновој продукцији. До сада је све три монодраме одиграо око 270 пута и учествовао је на бројним фестивалима – на нашем највећем Фестивалу монодраме и пантомиме у Земуну 2013. године, на Међународном фестивалу класике у Вршцу, на фестивалима у Источном Сарајеву и Тузли, а припала му је част и да отвори Фестивал хумора и сатире у Македонији. С овим представама је наступао и по најмањим местима у Војводини, тако да је и овдашња публика могла да ужива у бравурозним изведбама познатог зрењанинског глумца и уметника.
Жељко Балабан
