Чудо у Шаргану на сцени Народног позоришта у Сомбору
О „Чуду у Шаргану“ Љубомира Симовића је много пута писано, углавном региструјући поетске и ванвременске дубине текста у којем је оно локално – кафана „Шарган“ на периферији града – и оно глобално или још боље – опште.
Кафана се налази у непосредној близини гробља, а кафану, као и гробље, настањују смртници, у свој величини малих, обичних људи, лопова, политичара, радника, проститутки, пијанаца... Фантастично и реално овде је уједињено, па имамо и мртве и живе, у истоме. Нема, дакле, у овој Симовићевој драми превише главног тока, ослонца, чиме је овај значајни аутор чак антиципирао појаву данас названог постдрамског текста, са мноштвом „раштрканих“ мотива, постојаних и развучених у ликовима који се појављују и нестају, губе и поново појављују. Речју – лутају, без уточишта.
Млади редитељ Марко Торлаковић испразнио је сцену и уз помоћ сценографкиње Марије Калабић домишљато је пунио. Реквизита као што је мини (ручни) виљушкар, костим Драгице Лаушевић у доминантном тону радничког плавог комбинезона, даје обрисе социјалне драме, о којој је у Симовићевом делу несумњиво реч. Поетске елементе редитељ је нагласио сонговима и кореографијом у оквиру које глумци изводе перксуионистичко-плесне тачке, као и решењима да се туширају цревом спроведеним испод кишобрана, да „Шарган“ буде мобилан, на точковима, испод великог, светлима стилизованог кишобрана и са витрином испод шанка у којој може и да се скрива, док напољу тутњају котрљајућа бурад... Све ово гради и надограђује атмосферу и значења Симовићевог дела, у којем је „Шарган“ или гробље, каква-таква сигурност наспрам бурних спољашњих околности, представљених како политичким, историјским речником ликова, социјалним карактером њихових занимања, тако и константном олујом.
Редитељ Торлаковић се из поетске, „метафизичке“ разине ствари карактеристичних за српско (југословенско) послератно друштво, а данас поново актуелно у новом транзицијском облику, спушта и у недвосмислене и буквалне симболе раскола (унутрашњег) и распада (спољашњег). На пример, политичар, односно „човек са говорнице“, како то Симовић означава, Вилотијевић, такорећи „испод говорнице“, испод појаса, нема панталоне, него гаће у бојама и са грбом заставе Србије, што више него очигледно упућује на његово заклањање, односно откривеност патриотизмом и родољубљем. Сцену са почетка „Чуда у ‘Шаргану’“, у којој се спомиње рушење и дивља градња, редитељ визуелним речником премешта на крај, кад један од ликова износи кутију са стварима на којој пише Савамала. „Анимирку“ Госпаву игра Саша Торлаковић, чиме је наглашена још једна од савремених тема – родна или сексуална равноправност. Војници који не схватају да су мртви на крају личе на Аркана и Легију...
Ненуштиву газдарицу кафане, Иконију, игра Александра Плескоњић, врцаву и животну Цмиљу Вања Ненадић. Добродушног лопова Ћору (Анђелка) игра Александар Вучковић. Кобајаги активисту и ратоборног, а у ствари кукавицу и пијанца Милета, игра Бранислав Јерковић. Сталног госта „Шаргана“, Ставру, у мало отворенијој варијанти од класичне, повученог типа, игра Срђан Алексић. Просјака, чудотворца, игра Перо Стојанчевић. Скитницу Давид Тасић Даф, а несрећну удавачу Јагоду живописно приказује Ивана В. Јовановић. Поменутог Вилотијевића игра Ервин Хаџимуртезић, а војнике Манојла и Танаска Марко Марковић и Немања Бакић. Заиста вреди овако поименце побројати овај сомборски ансамбл који је уједначено, инспирисано и зналачки одиграо представу у некима омиљеној формули за развој позоришне уметности – класично дело, млад редитељ и искусан ансамбл.
Игор Бурић