ПОТРЕСНО ПИСМО ЖАРКА ЛАУШЕВИЋА ИЗ ЗАТВОРА: “Водаће ме као ћопаво магаре, ја више нећу у тај круг” A ЕВО И ЗБОГ КОГА

Осуђен је на 13 година затвора због двоструког убиства. Та је пресуда, након жалби, потврђена 1994. године. Казну је издржавао у Спужу и Пожаревцу.

Након укидања пресуде од Савезног суда, по поновном претресу фебруара 1998. године, којим је председавала судија Светлана Вујановић, изречена му је казна од 4 године затвора због двоструког убиства у прекорачењу нужне одбране.

Будући да је у том тренутку већ издржао 4,5 године, пуштен је на слободу. Убрзо након тога је напустио земљу и настанио се у Њујорку, у САД.

Врховни суд Црне Горе је, по жалби тужиоца 30. марта 2001. године, ту одлуку о казни преиначио и изрекао казну од 13 година затвора.

Дана 3. јула 2009. године, саопштено је да је Лаушевић ухапшен у Сједињеним Америчким Државама због боравка у САД без визе и да се разматра његова екстрадиција Србији по међународној потерници која је расписана 2002. године на захтев Трећег општинског суда у Београду.

Дана 14. септембра 2009. године, суд у Њујорку донео је одлуку о укидању притвора Лаушевићу. Председник Републике Србије Борис Тадић помиловао га је 29. децембра 2011, на основу Протокола између Србије и Црне Горе, пошто је Жарко био држављанин Србије.

Лаушевића је пред црногорским судовима бранио Тома Фила, један од најпознатијих адвоката са ових простора. Њих двојица имали су посебну везу, а у архуиву Борбе пронађено је Жарково писмо Фили, које му је написао 1996. године.

Умро је 15. новембра у Београду.

Писмо преносимо у целости:

Драги мој верни Томо,

Пролазе мимо нас неки рокови, жалбе, параграфи, слова закона. Шта то беше све? Коморе, Јустиција, Хипократ. Кога брига за све то? Пролазе неки месеци, године, "живот му је лако пролазио и прошао", вели Црњански.

Само се гоји фасцикла са неким бесловесним папирима који стварају привид. Еппур си муове? Не, све стоји у овом месту и у овој глави, која је само тачка, центар око које се онај бесмилени круг само понавља. Е, па добро.

Ја више нећу у тај круг. Водаће ме као ћопаво магаре што окреће долап, али нећу више у ту арену. Нећу - својевољно. Тераће ме бичем, знам, кад год застанем, али онако бодро, надећно, озбиљно, задубљено у ЗКП - не више. Урадићу све не бих ли, инатно, здрав остао, али са правом се више замлаћивати нећу.

Из истог убеђења да оно што предстоји, као ни ово што се управо дешава - нема никакву законску оправданост, не желим да даље тиме окупирам било ког, понајмање тебе, драги мој Томо. Као што видиш, сва настојања да се узакони наш поступак падају у воду пред вољом неке непојмљиве силе. Рећи ћеш: "Побеђујемо, ипак, сине!" Не. Пресудиће ми, првостепено, на пролеће 1997, и слично ранијој пресуди.

Другостепено ће засјести на пролеће 1998, можда и укинути и... докле тако? То се не може "побједом" звати. Операција успела пацијент "овердозиран" са редовним ванредним лековима - испустио душу. Ја да се "навлачим" на "лекове", више нећу. Нећу да бленем више у календар, пратећи рокове, цртајући нове петолетке, не знајући да је баш тог дана судијама снаха добила мале богиње и да по томе неком члану судија има право... Баш ме брига.

Адвокат, врхунски, а Тома Фила, пре свих, као најеминентнији у овој земљи је био и израз високог респекта према суду који заседа. Не и у Црној Гори! Нажалост. То си навикао да се срећеш у судници са судијама, а ово су ВЛАСНИЦИ ПРАВА. Суд је једно, мала привреда друго, зар не? Колико у таквим односима може бити равноправности и објективности, нећемо више трошити речи.

Повлачим се. Шта год сам у животу радио, радио сам то целим бићем, сваким дамаром својим. Тако и овог пута. Повлачим се сав. Уколико ме људи не схвате озбиљно, самоиздаваћу се у седмом павиљону.

Ако и тада буду инсистирали да ме виде, да ми пишу, да им пишем, ти знаш да ћу и од тога умети да се одбраним. Надам се да нико неће проверавати колико сам далеко спреман да идем, одлазећи од спољњег, свега спољњег. Спреман сам. Врло. Прешао сам ону црту кад се човек измири са најзначајнијим и кад све добије друге вредности.

Знаш да нисам прагматик никад умео да будем. Ничег утилитарног нема у мојој одлуци. Једноставно, доста ми је свега. Ваљда је то "постигнута" сврха кажњавања.

Огадило ми се "немам основа", "правилно закључује првостепени суд..." Не могу више. Хоћу другим стварима да се бавим. Право је перверзно. Наше право и његова примена. Цинична. "Не само оштећене породице већ и шира јавност". Јесу ли спровели анкету?

Нико ме у Црној Гори више неће бранити. Не, ни Тале, ни Губерина... Нико. Сувише ти верујем, а још више волим и поштујем да бих дозволио да те неко замени. Да говори твоје реченице, јер си им већ све казао. Даље - нема.

Нека Херострат Радовић, по жељи и препоруци оштећених одреди службеног адвоката.

Зашто ћу ћутати пред судом и зашто не желим да будеш тамо са мном?

Нашим пристајањем (мојим говорењем и твојим присуством) валоризујемо Виши суд као регуларан, дајемо кредибилитет поступку, за који већ сад знамо да се одвија с кршењем закона.

Реци, хајде заједно да кажемо да нећемо пред Суд, на чије ћемо грешке и повреде закона, учињене у септембру, августу 1996. моћи изгледа да се жалимо 1999. године.

Реци било шта, молим те, само не дај да се моја одлука скандализује и прогласи за наш раскид. Не дозволи да се овесели весели Даниловић. Кажи шта год хоћеш, да сам сасвим полудео, само не да сам ти укинуо пуномоћје, јер то и нећу. Укидам теби и себи право на одбрану пред ТИМ судом.

Зашто никог, па ни најближе, нећу више да виђам?

Дуго, предуго лажем да сам у реду, да ми је добро у затвору. Лажем, Томо. А знаш који сам факултет завршио. Повјеровали су ми. Колеге су "одушевљене како пишем"; "нисмо знали, он и слика","Еј, да ми је твоја линија". Супер. Нека се одушевљавају и даље и нека мушки издрже до неког краја моју неправду. Само се више нећемо виђати.

Породица? Деца су природно већ видљиво омрзела овај амбијент у посетној сали, вјероватно и доласке.

Питам се кад ће почети и оца. (И то је једна сврха кажњавања, зар не?).

Не могу више да гледам мајчину суздржану муку (три пута је долазила, на по сат времена) кад прешавши 1000км, гледа молећиво хоће ли се нека униформа смиловати да удели додатних 10 минута.

Своју неизвесност не желим више да товарим на туђа леђа.

Хоћу сам.

Свима ћу појединачно ово објаснити... И Управи. Мораће да прихвате моју одлуку.

Жарко Лаушевић

Драги мој највернији Томо,

Знам колики си борац. Знам колико си већ учинио за мене. Немој да ти моје писмо звучи као реторика незахвалника. Ја никад нећу моћи да ти се одужим за све оно што си већ урадио за мене, пропатио са мном... Ако икада изађем и ако једном узмогнем, покушаћу да ти се одужим (одвратна реч), покушаћу да ти објасним колико ми је, и сада док ти ово пишем, тешко.

Заувек твој син Ж.Л.

Dnеvnik/NNportal