Војна научна фантастика плени речју и сликом

Теорија о крају историје Френсиса Фукујаме која је, крајем 20. века, најављивала да ће, после победе либералног капитализма над комунизмом, свет упловити у доба просперитета без сукоба (осим на рубовима цивилизације) није се доказала у пракси па ју је, брже-боље, сменила теорија Семјуела Хантингтона о „сукобу цивилизација“ који ће се десити у 21. веку, потврђујући тако да за рат „нема алтернативе“. Стварност се, наравно, одражавала у уметности, па су приче о свакојаким оружаним сукобима биле и остале њене незаобилазне, вечне теме. Научна фантастика је само наставила овај след бавећи се ратовима у будућности (на Земљи и у свемиру) тако да је, временом, чак, створен читав поджанр – војна научна фантастика (military сциенце фицтион) – који сва дешавања посматра из визуре „непосредних извођача ратова“, војника и војних јединица опремљених посебном (фантастичном) техником. Војна фантастика очигледно је веома популарна пошто се „производи“ у великим количинама у литератури, стрипу, филму и компјутерским-виртуелним игрицама; поджанр има, уз „обичне конзументе“, верне-ватрене (и бројне) фанове који је троше у великим количинама.

Земаљска војна научна фантастика своје почетке има у класичном роману Х. Џ. Велса „Рат светова“ који се, истина, није претерано бавио војним операцијама иако је помињао учешће војске, али је довео новог, жанровски препознатљивог непријатеља у „двориште“ човечанства. Потоњи писци здушно су следили Велсов пример градећи свакакве верзије сукоба са пристиглим „алиенима“ као и приказе нових борби између држава и народа. Иоле обавештени љубитељ лако ће се досетити романа и прича какви су „Вечити мир“ Џоа Халдемана, новела „Одсуство“ Луцијуса Шепарда (оба дела се баве будућим ратовима на територији Централне и Јужне Америке) или „Чекићеви трескачи“ и „Неуклопиви“ Дејвида Дрејка (Халдеман и Дрејк су вијетнамски ветерани). Шта би се десило када би зли гуштеролики ванземаљци упали на Земљу усред Другог светског рата описивао је Хари Тартлдов у серијама романа „Светски рат“ и „Колонизација“. Свакако ваља поменути и серијал филмова о Терминатору, „Дан независности“ или „На рубу времена“.

Ипак, војна научна фантастика много је „живља“ у свемиру јер могућност да се ратови са сваковрсним ванземаљцима воде на непознатим планетама или о „отвореном“ Универзуму употребом чудесних средства, од ласера до свемирских крстарица, распаљује машту аутора и конзумената. Тешко је одолети изазову брзе акције, жестоке пуцњаве, увежбаних, дисциплинованих јунака са мноштвом допадљивих убиствених справица, егзотичних бића и предела; наравно, понекад су борбе саме себи циљ, а понекад се иза свег устројства крије и слављење тоталитаризма као идеалног система - за шта је, због романа „Звездани јуришници“ (који је можда и најпознатији класик војне научне фантастике), оптуживан Роберт Хајнлајн. На другом крају етичке скале стоји роман „Вечити рат“ Џоа Халдемана (који разоткрива личне трагедије бораца). Међу запаженим и хваљеним делима свемирско-војног усмерења (која врло честу иду у серијама романа) ваља поменути нпр. „Војниче, не питај“ Гордона Диксона, „Ендерову игру“ Орсона Скота Карда, „КоДоминиум“ и „Западно од части“ Џерија Пурнела, „Царство човека“ Дејвида Вебера и Џона Ринга, „Пад царства Дреда“ Волтера Џоа Вилијамса, „Ман-Кзин ратове“ Ларија Нивена, „Галактичке маринце“ Јана Дагласа,  „Воркосиган сагу“  Лоис МекМастер Бужолд. Међу филмовима и ТВ серијама ту су „Ратови звезда“, „Крстарица Галактика“, „Звездана капија“, стрип “Свемирски бојни брод Јамото“...

Све наведено о војној научној фантастици знао је (или барем требало да зна) Џон Скалзи (1969) када је писао свој дебитантски роман „Старчев рат“, објављен 2005. године, који је прерастао у серијал од, за сада, шест романа и неколико самосталних новела и прича из тог света (српско издање „Чаробна књига“ 2018). Прича се већим делом креће у препознатљивим жанровским границама - војна обука, дружење регрута, борбе, победе и порази, пожртвованост, храброст... - нужним да би се поставила уверљива позорница и изградили ликови са којима читаоци могу да се идентификују.

Џон Пери, Земљанин, за свој 75. рођендан придружује се Колонијалним оружаним снагама - КОС - које штите људске насеобине широм свемира јер, тамо горе, много врста тражи простор за живот (и храну пошто неке радо једу људе). Мотив за учлањење у КОС је обећана поправка остарелог и болесног тела сваког регрута; на жалост, Перијева жена је умрла раније па није дочекала одлазак у свемир. Перија и остале чека изненађење – уместо поправке старог добијају нова, супер тела и у њиму крећу у ратове са бизарним алијенима. На овај жанровски „новум“ наставиће се нови када Пери упознаје војнике из Специјалних јединица или Бригада духова који су још савршенији ратници са једном маном – у супер телу су умови стари тек пар година (док су у телима „обичних“ војника искусни умови стараца). Разлике и неразумевање између оваквих војника чине се непремостивим. Заплет додатно компликује Перијев сусрет са телом које личи на његову бившу жену у коме „живи“ пргава девојчица-машина за убијање.

Епопеја се, наравно, наставља и развија у следећим књигама.

 Илија Бакић