ДВЕ РЕПРЕЗЕНТАТИВНЕ МОНОГРАФИЈЕ ПОВОДОМ ПЕДЕСЕТ ЛЕТА УЈВИДЕКИ СИНХАЗА Кад експеримент постане еталон

Поводом тог јубилеја позориште је објавило две репрезентативне монографије, једну на мађарском а другу на српском језику. Драматург позоришта Корнелија Голи у књизи на мађарском језику даје историјски преглед дешавања у протеклих пет деценија, ослањајући се и на претходна издања књиге о том позоришту, радове Ласла Геролда и Жужане Фрањо. Но, она је обогатила своје издање опсежним интервјуима са бившим и садашњим директорима и редитељима позоришта: Тибором Вајда, Карољем Вичеком, Шандором Ласлом, Валентином Венцелом и Андрашом Урбаном. И једна и друга књига доноси педесетогодишњи репертоар из периода 1974–2024 из се чега се ишчитава да је позориште до сада имало 300 премијера, односно у просеку шест по сезони, да је за те представе ангажовано стотинак редитеља из целог региона Средње Европе, да је у ансамбл са све гостима било укључено око  800 глумаца. Те да је позориште наступило на многим међународним  европским фестивалима, а доспели су и до Египта и Туниса.
Књигу под насловом Пола  веза Новосадског позоришта бележе пак два аутора Зоран Максимовић и Владимир Копицл. Максимовић истиче да је својевремено ово позориште замишљано да буде – мало налик на Атеље 212 –  камерно, да негује модеран позоришни израз, да буде савремени театарски одговор сценских изражавања… Писци књиге констатују да ово позориште од почетака па до данас  заиста и негује авангардни сценски израз. Максимовић то потврђује указивањем на одабир драмских дела и стилова сценске игре, са којом је театар стекао својеврсну сопствену физиономију. Затим цитира Петера Волка, који каже: „Желели су буду камерни и експериментални театар мађарске националности у нашој земљи, а постали су необичан драмски ансамбл чије се вредности потврђују у нашем свеукупном позоришном животу. Њихове најбоље представе Плеј Стринберг, Ко се боји Вирџијије Вулф, Три сестре, Вишњик, Чекајући Годоа и Танго стога представљају део наше позоришне културе.“
И Владимир Копицл у својој опсежној студији констатује како тај невелики арт колектив готово сваке сезоне изнедри  понеко сценско чудо и „мноштво  типолошки сасвим разноврсних иновација високог ранга и рејтинга…“, чиме је прерасло иницијално пројектовану камерну судбину. Аутор текста своје тврдње поткрепљује и са бројним тврдњама критичара тих представа, попут Ласла Геролда, Дејана Пољанског, Јована Ћирилова, Ласла Вегела, Габриеле Бартуц,  Даринке Николић, Теофила Панчића, Игора Бурића…

Копицл је током свих пет деценија пратио и успоне и падове Новосадског позоришта, а посебно вреднује редитељска и глумачка остварења. Од редитеља свакако су имиџу театра допринели Радослав Дорић, Тибор Вајда, Љубомир Драшкић, Ђерђ Хараг, Кокан Младеновић… а из  глумачког ансамбла у студији се највише помињу имена из такозване прве генерације: Иби Ромхањи, Ђерђ Фејеш, Каталин Ладик, Ирена Абрахам, Лајопш Шолтиш и Иштван Бичкеи. 
Из завршнице Копицлове студије с насловом Субјективно–објективни инстант топ поп резиме издвајамо неколико топонима: најгледанија представа је била Плеј Стринберг у режији Радослава Дорића; најигранији страни аутор је Славомир Мрожек, а од домаћих аутора Ото Толнаи; најизазовнија инсталација и међународни успех је Неопланта Ласла Вегела у режији Андраша Урбан; дуо игра - Слушкиње Кинге Мезеи и Кристе Сорчик; бравура - Хасанагиница Марте Береш; хероина позоришта - Емина Елор; играч у свим правцима - Арон Балаж; редитељска легенда Ђерђ Хараг: глумац, редитељ, управник  Шандор Ласло; критичар који недостаје - Ласло Геролд; лице из другог плана - костимограф Анамарија Михајловић; плакат: Ференц Барат; музички фон - Силард Мезеи….         
У својој студији Копицл преузима и део текста Саве Степанова, по коме се идентитет Новосадског позоришта, осим квалитетним представама, глумачким и редитељским дометима, истиче и специфичним  визуелним обликовања почевши од сценографа, дизајнера плаката, фотографа. А обе књиге красе обимне и одличне фотографије Ласла Дормана, Гаврила Грујића, Чабе Микуш и Срђана Дорошког.   

Ђезе Бордаш