ДЕВЕТА УМЕТНОСТ: „ТРАГОМ ПЛАВОГ ЗЕЦА” СРБОЉУБА НИКИЋА Фантазмагоријски одмак у инфантилно

Његово појављивање на стрип сцени 2013. године било је пријатно изненађења јер је открило радозналог, алтернативног аутора са добрано изграђеним стилом и ставом према медију у коме ствара; изненађење је било тим веће што Никић долази ван етаблираних центара стрип продукције а што би се могло сматрати већ помало заборављеном тековином (деметрополизацијом стрипа) овдашњег алтернативног-андерграунд стрипа 1990-тих. У деценији која је започела првим Никићевим “графичким романом” под насловом “Жиг петокраке” он је објавио још шест стрип књига потврђујући свој таленат и посвећеност стварању.

Графички роман ”Трагом плавог зеца” настао је, како сам аутор пише у уводу књиге,  одабиром прича и илустрација о Плавом зецу које је он већ објављивао на Инстаграму; прелиставање стотина цртежа и прича у потрази за заједничком нити довела је до овог графичког романа који чине три фрагмента “Плави зец, приче тајанства и маште”, “Наследници” и “Причица за крај”. Овако структурирано дело потврђује и одредницу „графички роман“ што је последњих деценија општеприхваћена категорија у теорији 9. уметности којом се означавају уметнички амбициознија стрип остварења настала насупрот важећих корпорацијских стандарда западњачке стрип продукције. Никић од својих читалаца очекује одређена предзнања као и вољу да се дело активно чита односно да се прате како његове алузије тако и да се дозволи-прихвати да рационална, праволинијска узрок-последица приповедна линија изневери саму себе и скрене у потпуно слободно низање призора или епизода без објашњења видљивог на први поглед. Због тога се ни три целине директно не настављају једна на другу нити се у оквиру њих “радња” дешава једнострано брзо и ефикасно. 

Прва целина већ у наслову спаја два појма – плавог зеца из ингениозне, лудистичке песме Душка Радовића и “Приче тајанства и маште” што је наслов књиге великана Едгара Алана Поа али и албума стрип мајстора Дина Батаље. У повести коју казује безимени мушкарац пратимо његов сусрет са проститутком Мионом, која је побегла од рата у Хрватској, разбуктавање њихове љубави, путовања по Европи, појаву Миониног фантастичног пратиоца Плавог зеца чији утицај, коме се она покорава, све више јача, све док Миона не извршио самоубиство. За њом остају многа питања без одговора као и једна исписана бележница. 

Плави зец, као имагинарни пријатељ из крпене лутке, фиксација, отелотворење ескапистичких жеља али и реалних фрустрација, својом (не)постојаношћу представља друго тежиште људске егзистенције, оно етерично и езотерично које одбија да се потчини фасцинацијама физичко-телесном постојању односно материјалним добрима и богатствима, гламуру и традицији. Конфликт два принципа разапиње и, коначно, успева да на комаде растргне живот јединке што је неминовно одводи у сопствену самонегацију. У другом делу романа читалац ће се сусрести са истим дилемама датим кроз другачије визуре (од неконтролисане амбиције, освајања власти по сваку цену до жудње за љубављу која носи и убилачку љубомору). Финале се открива као неспутана мрачна играрија наговештаја и слутњи.

Шарм неконвенционалних прича има адекватни визуелни облик у сјајној мешавини ликовних манира, почев од реалистичких цртежа који се претварају у карикатуралне пастеле и аквареле све до прочишћеног тзв. новопримитивног цртежа који инсистира на рудиментарности облика (повремено, ипак, врло стилизованој); аутор углавном инсистира на крокију, на спонтаном потезу без поштовања занатских принципа пропорција, перспектива или сенчења. Као што у причу Никић уграђује препознатљиве епизоде (рецимо ону о девојци и бику што је алузија на античку легенду али и причу “Европа на леђима бика” Владислава Бајца) тако се међу ликовима могу препознати млади Кафка а у цртежу маниризам једног Шагала. Коначно, све ове промене у графизму у функцији су потенцирања самог тона приче, њених промена и продубљених значења која прате развој фантазмагоријског света на размеђи инфантилног и фаталног.

Речју, ”Трагом плавог зеца”  је успела уметничка провокација и егзибиција, узлет у просторе слободне импровизације, поштовања и изигравања правила и иконографија, уживање у лудизму и магији стварања једног сасвим осебујног уметничког талента. 

Илија Бакић