"Критичарски караван" у Народном позоришту "Стерија" у Вршцу

У првој сцени видимо глумце испред завесе, постројени говоре изреке про ет контра родитељства. Анонимни, селебритис, фејсбук, твитер... Подсећајући на то ко све има право на мишљење и како може лако да га подели са другима остварујући утицај (данас се то каже инфлуенс), упркос делимичној драматуршкој и изведбеној незграпности, стилској неуједначености, ова сцена изазива језу! Међутим, завеса се размиче и гледаоци се уводе у један сасвим другачији свет (позоришта).

Иза завесе, такорећи, у конвенционалној позоришној поставци, са леве стране публика упознаје хранитеља Николу (Срђан Радивојевић), како негодује у Центру за социјални рад због невоља са насиљем између двојице браће које одгаја. Са десне, млада мајка рађа нежељену бебу, која ће посредством социјалне раднице Иване (Вања Јањић), привремено отићи у Николине руке. У средини сцене, иза панела који представљају зидове канцеларије у социјалном и болници, отвара се пролаз за Алису (Моника Болдовина Бугле), којој ће Марко испунити давнашњу, неостварену жељу – да има дете.

Испрва, па и до краја, остаје могућност да је прича о беби Марку којег је мајка одмах после рођења дала на усвајање, па пратимо читав тај механизам, укључујући ликове из Центра за социјални рад, делимично и њихове односе, једна сасвим реална прича. Сасвим је могуће и да ова тематика није претерано дотицана у савременој драматургији, па се Снежана Удицки одлучила да адаптира сценарио филма „У сигурним рукама“. Није наведено ког аутора, али није тешко пронаћи ни филм, ни одгонетнути разлоге. Ок, сад ми пада на памет да је мотив напуштеног детета свеприсутан од Библије, преко антике, класике (узмимо баш због Вршца и Стерије само „Находа Симеона“), па до данас. Али, у изабраној „реалној причи“, мотив (не)жељеног детета/ мајчинства, приказан је на нивоу површне епизоде. Породичне прилике Иване и Марка, који се скоро и смувају, такође. У центру збивања доминира процес рада Центра за социјални рад. Ко разуме, схватиће, у смислу познавања закона, процедура... Запослени у Центру показују бригу за судбину детета, али и нехај од стране једног колеге, а ту и тамо сугерише се и могућност неетичности при избору усвојитеља. Највећи трун сумње у могуће закулисне радње се јавља након сваког позива који личи на дојаве појединих актера о расположивој беби. Ниједан од ових потенцијалних чворишта за развој драме, по дефиницији на основу неког антагонизма, унутрашњег или спољашњег, а најчешће истовремено, није развијен. Радња се одвија линеарно, плошно, повремено се благо труцкајући кад је реч о доживљају у публици. Као да је све направљено тако да се беба Марко не истраумира додатно, мада је упитан и трауматски потенцијал напуштања детета у болници, у окружењу сигурних руку, како је то наведено у наслову филма. Наслов представе упућује... То је већ тешко недвосмислено одредити.

Ови драматуршки проблеми можда и не би били толико изражени, бар мени нису били док сам гледао филм, да је редитељка са глумачком екипом (поред наведених, у представи још играју Тамара Тамчи Тоскић, Дојна Петровић, Соња Радосављевић, Иван Ђорђевић) доследно инсистирала на реализму. Кад већ споменух дојаве, глумци просто телефонирају шта играју, како се то каже у позоришту. Постављени тако неприродно, пластично театрални, без откривања нијанси, разраде дубљих мотива за властито чинодејство, праћакају се као рибице на сувом. Попут бебе Марка - пластичне лутке којој само фали она цуцла кад се извуче да заплаче. Наивно и неуверљиво. Као да никад није било Шекспира, Симовића... Ни близу „Пластичног Исуса“ Лазара Стојановића, а спомињем га само зато што је био забрањен, а аутор стрпан у затвор.

Ако је место радње и још нешто наведено исувише школски решено, око времена настаје низ забуна. За усвојитељку Алису сазнајемо да дуго чека дете, прво је видимо са партнером, како се то данас каже, онда саму, онда социјална радница затрудни, роди, а онда и Алиса нађе посао... Све то време Марко је још – беба. Пажљиво сам гледао и није ми јасно.

Још горе је кад се реализам стилски растури, „изневери“. Алиса неколико пута одигра кореодрамске минијатуре, на тему животних изазова и стања душевног немира, у ишчекивању детета с којим ће решити све њене проблеме. Чист, непрскан оптимизам, за разлику од оне мајке која га је оставила, о којој не сазнасмо ништа, сем да јој није било ни до чега, као да је дошла са неке журке, а не после девет месеци трудноће.

Пред само финале, ако такво нешто није контрадикторно већ изреченој оцени да у представи ништа не кулминира, ансамбл Центра за социјални рад не скочи на, али подигне, заврти и постави сто за славље, плешући као јато птица, рецимо рода. У позадини се по други пут чују Битлси. Избор песама је после „Јестердеј“, пао на „Hey Yud“.

После свега ми је требала психолошка процена. И усвајање. Представу сам гледао у оквиру пројекта „Критичарски караван“ Удружења позоришних критичара и театролога, под покровитељством Министарства културе и информисања, па је хепиенд и код мене био срећан. Интегрисао сам се?

        Игор Бурић