Роман „Град амбасада“ - Чајна Мјевил: Учење вештине лагања
Чајна Мјевил (1972) није непознат овдашњој читалачкој публици; до сада су му на српски преведена два романа („Станице Пердидо“, „Град и град“) и једна прича. На почетку каријере, када је и објавио роман „Станица Пердидо“, убрајан је међу ауторе који су део покрета названог „нова чудна (фантастика)“, који је доносио бизарне мешавине жанровских фантастика употпуњене амбициознијим стилом приповедања.
Мада покрет није имао већег ођека међу широком читалачком публиком (која је радије остајала у оквирима препознатљивих жанровских образаца) његови су протагонисти, на челу са Yеfom Вандермером, својеврсним гуруом покрета, наставили да исписују дела утемељена на необичним, свежим идејама. Тако је и роман „Град и град“ донео бизарну причу о паралелном постојању две стварности у једном архитектонском ентитету-граду, умногоме се ослањајући на историјска искуства подељених држава и градова, развијајућу сутуације до апсурда уз изненађујуће алегоријске поенте. У том низу „Град амбасада“, оригинално објављен 2011. године, може се посматрати као наставак Мјевиловог искорачивања из жанровских матрица, и као свеже, интригантно промишљање базичних појмова цивилизације.
У најширем нивоу, прича „Града амбасада“ одвија се у далекој будућности у којој у познатом свемиру постоји више различитих облика интелигентног живота, више настањених планета које опстају у сложеној хијерархији власти; између планета функционише теретни и путнички саобраћај, а као пречица до одредишта користи се путовање кроз својеврсни хиперсвемир назван „имер“; водичи кроз имер су посебно тренирани пилоти „имерсери“. Једна од њих, Авис, рођена је на планети Аријеки са периферије познатог свемира, у Граду амбасада, у коме људски амбасадори комуницирају са необичним Домаћинима. Ови, пак, говоре и размишљају на сасвим особен начин - истовременим оглашавањем из двоје уста - па стога и амбасадори долазе у истренираним паровима који могу да се истовремено оглашавају јер, у супротном, Домаћини их неће доживљавати као интелигентне јединке. Специфичност језика Домаћина је његова повезаност за реалност због чега они морају да имају материјални облик-еталон исказа или поређења; ово, пак, у крајњем, резултира њиховом неспособношћу да - лажу! За људе чији је језик и ментални склоп другачији то је непојмљива ситуација којој морају да се прилагоде. Стога се на Аријеки искушавају сами темељи људског доживљаја окружења и његове менталне „обраде“ (што подразумева и лагање). Свака аудијенција амбасадора и Домаћина могућност је откривања нових разлика и неусклађености - такав је и фестивал лагања на коме Домаћини покушавају, најчешће неуспешно, да изрекну нешто што није истина, односно не постоји. Виши ниво „невероватности“ наступа доласком новог амбасадорског пара чији говор има необјашњив резултат - наркоманску опчињеност Домаћина који без редовне дозе тог говора „кризирају“, тако што се потпуно искључују из свакодневице или постају агресивни. Ипак, међу Домаћинима се јавља и отпор који подразумева самосакаћење као начин спречавања зависности. Они на које „дрога“ не делује крећу у обрачун са зависницима и људима у Граду амбасада!
Мјевилове поставке о сусрету са другом интелигенцијом као подстицајем да се људска врста самоспозна само су темељ за нове кругове спекулација. Упркос саветима теоретичара о контролисању и каналисању количине „зачудности“ (или „новума“), Мјевил не посустаје у отварању све нових и нових питања, у перманентном онеобичавању догађања, захтевајући од читаоца константну пажњу и опрез. Разоткривање устројстава људског понашања која се „узимају здраво за готово“, као интелектуални елеменат приче, усложњава се дешавањима која измичу људској логици и појачано тестирају отвореност читалаца за другачије визуре. Уз ове тежишне тачке казивања, Мјевил је агилан и на нивоу појединачног - његове концепције зајдништва, брака, родитељства, становања, исхране, егзистенције измештене су из данашњих; исти је случај са функцијама машина, самосталних аутомата, генетски измењених биљака и животиња. Отуда су слике и призори у роману изузетно богати детаљима сваковрсних онеобичености. И у том сегменту Мјевил је шкрт према читаоцима јер се он (као што је то повремено радио Ф. Дик и стално ради В. Гибсон) не зауставља како би објаснио значење неког назива и појма већ наставља даље, без тзв. „мртвих места у тексту“, да би, евентуално, на некој другој страници дао назнаку шта би оно раније речено требало да значи.
Речју, „Град амбасада“ интелигентно је осмишљено и сјајно исписано интригантно дело које поставља нека од темељних питања свеколиког људског постојања што је неспорна привилегија научне фантастике.
Илија Бакић
