Опроштај од Дејана Тиага-Станковића: Живот му је био право ремек дело

Станковић је преминуо 21. децембра у 58. години у Лисабону (Португалија) где је живео и радио.

Тања Вучковић испред издавачке куће "Лагуна" на почетку скупа прочитала је одломак из Станковићевог романа "Замалек" и подсетила јавност да је писац за ово дело освојио Европску награду за књижевност 2020. године.

Када нас је напустио десио се један велики ланац неверице и круг туге. Снажан печат је Тиаго оставио за собом. Данас су дошли људи из Лисабона, Вашингтона, региона, да одају почаст писцу. Дејан је волео и живео за своју децу, синове Филипа и Андреја и родитеље мајку Милицу и оца Зорана, рекла је Тања Вучковић, која је додала да је Станковић волео и Београд и Лисабон.

Она је истакла да је уживао у животу, да се дружи са пријатељима, да им стално спрема специјалитете у кухињи, презирао је патетику, више волео брзе растанке, а да су му Лисабон и Португал дали прилику да размахне свој таленат.

Драмски писац, редитељ и академик Душан Ковачевић присетио се како је упознао Дејана Тиаго-Станковића у Лисабону 2006. године, док је наш драматург био амбасадор Србије у тој земљи.

Дошао је у нашу амбасаду, желео да се упознамо и да ми каже како намерава да преведе моју драму" Професионалац" на португалски језик и да се онда комад игра у једном лисабонском позоришту. Осим тога, хтео је да преводи Драгослава Михајловића и Иву Андрића, као и Жоза Сарамага на српски језик, говорио је Ковачевић и додао да су се веома радо породично дружили са њим у Лисабону.        

Тако је Ковачевић са својом супругом одлазио код Тиага у посету, те се присетио да је књижевник увек анимирао госте, "сав саткан од шарма" те да је готово истовремено са људима причао на српском, енглеском и португалском језику.

Увек је причао веома брзо, као да се плаши да ће нешто да пропусти. Разговарали смо о његовом роману "Есторил", тада у настајању. Тај сјајан роман сам у Српској академији наука и уметности предложио за награду "Бранко Ћопић", коју је заслужено и освојио. Веома сам желео овај роман да видим као филм и ТВ серију, рекао је Ковачевић.

Он је открио да је Тиаго-Станковић касније често слао његовој жени и ћерки Лени разне приче о Лисабону и Португалији, "о тој дивној земљи коју смо сви породично заволели".

Памтићемо га као изузетно даровитог писца у свом нажалост кратком животу. Бескрајно ми је жао што сам данас све ове речи изговорио као речи опроштаја. Почивај у миру, драги пријатељу, закључио је Душан Ковачевић.

Филмски и позоришни редитељ, сценариста и драмски писац Горан Марковић запитао се на самом почетку свог говора шта се догађа када умре песник, неко ко је неважне ситуације претварао у веома значајне.

Како је живео, говорио, понашао се, писао, за мене је био прави песник. Такви обично не маре за то шта би требало да раде, шта је за њих добро, здраво, како да се чувају. Заиста је прерано отишао, мало је рећи, оценио је Марковић и додао да време најбоље сведочи о великим личностима какав је Дејан Тиаго-Станковић.

Одлазак песника је као нестанак струје у сред гледања неког филма за који сте се баш загрејали, или као нагло буђење из веома чврстог сна, а Тиагова смрт делује и као лаж. Сигурно нико у овој просторији не може да се помири са том чињеницом да нам је Дејан отишао заувек, али сам исто тако сигуран да су сви и срећни што су га познавали и читали његове књиге и упознали се са оним шта је имао да нам саопшти, закључио је Горан Марковић.

Током комеморације на великом платну емитовани су инсерти, клипови из многих телевизијских интервјуа, репортажа и гостовања покојног писца, као и серија фотографија из свих фаза живота.

Уредник Срђан Крстић подсетио је све присутне да је Тиаго-Станковић пре свега два месеца имао последњу јавну промоцију, и то нове књиге "Одакле сам била, више нисам".

Тај догађај се одиграо 19. октобра у београдској књижари Делфи СКЦ, у сусрет 69. Београдском сајму књига.

Разговор са писцем о овом интимном роману о Лисабону у првом реду је пратила амбасадорка Португалије у Србији Виржинија Пина, док су говорили уредник књиге Срђан Крстић и модераторка Тања Вучковић.

Дело је, иначе,под дужим називом “Одакле сам била више нисам и друге лисабонске приче” прво објавила издавачка кућа “Геопоетика” пре 10 година (2012), а касније и "Контраст издаваштво" (2017).

Крстић је желео данас да настави у том тону причу о Станковићу, као да ово није комеморација, већ промоција његових књига.

Стигао ми је рукопис романа "Замалек", а тада нисам ни познавао писца нити знао ништа о њему. Трећа страна рукописа већ ме је купила и било је јасно да имамо одличну књигу. Лако је приповедао, имао је лаку руку за писање, уметнист, као ретко надарен писац. Оно шта је он стварао, била је права књижевност и права уметност, што су и читаоци одавно препознали, говорио је Крстић.

Он је Дејана дефинисао као "мајстора приповедања" наводећи  да  је био прави европски писац и додао "барем сам га ја тако доживљавао".

Зато је и добио Европску награду за књижевност пре две године, веома заслужено. Заобишле су га велике домаће награде, што довољно говори о њима, али сам му ја говорио како њега воле читаоци, то је најважније. Тако је роман "Замалек" изашао у веома неповољно време. Објавили смо га у априлу 2020, када је почела пандемија короне. Дакле нема јавне промоције, нема Сајма књига. Опет, и поред тога, ништа све то није штетило роману и "Замалек" је освојио читаоце, поносно је говорио Крстић и приметио да Дејан личи на свог лика из приче "Једно пиво напола".

Увек ћу га памтити по тој причи када је будем стално изнова читао. Иначе, нисмо се звали по имену, већ ја њему "пишче", он мени "уредниче". И ето, сад је заспао, није се више будио, као када догори свећа, закључио је и Срђан Крстић.

Глумица Христина Поповић једва је долазила до речи од суза, плача и јецаја и тако је рекла да је њен говор сувише тесан на листу хартије, јер о много чему би волела да говори.

Недостају ми његове шале, духовитости. Свакоме је допуштао да буде свој. Инсистирао је да учим бразилски и португалски јер њихови филмови као ништа не ваљају, па само нас чекају - мене да тамо глумим, а он да пише сценарија. Нажалост нисам и даље прочитала његов сценарио, рекла је глумица кроз сузе.

Читав живот му је био ремек дело. А он је био ходајућа уметност. Биће које толико воли живот, синове, родитеље, кумове, пријатеље, комшије, људе. Био је вољен као човек и као писац. Кад неки људи оду, онда тек тако оду и не приметимо. А Дејан кад је отишао, он је сад још јаче ту, у сузама је завршила емотиван говор Христина Поповић.

Дејан Тиаго-Станковић рођен је у Београду где је живео док није дипломирао архитектуру којом се никада није бавио. Чим је завршио школу, из радозналости и жеље да упозна свет одселио се у иностранство, где није намеравао дуго да остане, али околности су одлучиле да буде другачије.

Сви романи редовно су у 20 најпродаванијих наслова, где спада и ратна тематика "Есторил" и тиме представља књижевни феномен, а 2022. био је најчитснији домаћи писац код нас.

У Лондону је живео до 1995, када се, уместо да се врати кући у Београд, преселио у Португалију.

Списатељски занат је научио, како је причао, од најбољих, преводећи књижевна дела по њему најзначајнијих  аутора, и посебно се поноси преводима Жоржа Сарамага, Иве Андрића и Драгослава Михаиловића.

У роману о Лисабону сам ставио и Чехова. Волим да га читам, и ово је мој омаж уметнику писцу који је осмислио кратку форму и увео у књижевност са својих 40 година. И такође је Чехов у неку руку претеча теленовела. Морао сам да га утиснем у роман, и кад ми кажу други - Како ти је сјајан онај део у књизи, ја им кажем - То нисам ја, то је Чехов, причао је тада писац Станковић.

Дејан Тиаго-Станковић осим фикције писао је креативну нефикцију за српске, хрватске, португалске, британске и бразилске писане медије био је колумниста београдског недељника НИН.

Његове књиге су биле у ужем избору за НИН-ову награду, "Исидора Секулић", "Стеван Сремац", "Душан Васиљев”, "Златни сунцокрет".