Одржана трибина о Данилу Кишу на дан његовог рођења

Програм ове културне вечери кроз дијалог писца и књижевног критичара - Гојка Божовића и Тамаре Крстић подсетио је на посебности ове књиге и на важне тачке у њеној историји читања, кроз опус Данила Киша (Суботица, 1935 – Париз, 1989).

Књига “Енциклопедија мртвих”, настала 1983. године, издата је као седма у оквиру едиције “Дела Данила Киша” у 10 томова које је објавила беогадска кућа “Архипелаг”, на челу са оснивачем и директором Гојком Божовићем, као ексклузивни издавач његових дела за Србију, Хрватску и Босну и Херцеговину.

Према структури овог дела, књига је сачињена од девет прича, односно поглавља: “Симон Чудотворац”, “Посмртне почасти”, “Енциклопедија мртвих”, “Легенда о спавачима”, “Огледало непознатог”, “Прича о мајстору и ученику”, “Славно је за отаџбину мрети”, “Књига краљева и будала” и “Црвене марке с ликом Лењина”.

Како је навео Божовић, прво издање те антологијске књиге, или новеле, објављено пре 40 година, “од тада до данас јесте једна од Кишових књига са најузбудљивијом књижевном историјом и читалачком и књижевно-критичком рецепцијом”.

Преведена на велики број језика, објављена у огромном броју издања, “Енциклопедија мртвих” постала је једна од кључних књига овог писца и једна од најважнијих прича у историји српске књижевности.

“Ипак, Киш није био задовољан у то време пре четири деценије рецепцијом ове књиге, и како је јавност прихватила, те је помало љут, одбијао даље да се појављује, није желео интервјуе. Односно, Киш је хтео да направи један мали експеримент, а то је да види како ће књига да даље има свој живот, како ће да прође код читалаца, а без његове улоге као ауторске подршке свом делу”, истакао је Божовић, чије издаваштво “Архипелаг” је било и организатор вечерашњег догађаја.

Према његовим речима, говорило се тада да Киш има мало читалаца и да сви они личе на њега, а касније ће се испоставити да то није тачно, јер пре свега српски писац јеврејског порекла је имао јако велики број публике, и “Енциклопедија мртвих” имала је највећу и најјачу рецепцију, постала му је најчитанија, најпознатија и највише превођена на све важне језике, у целокупном опусу.

“Онда је настала серија критичких текстова, читава једна библиотека студија о овој књизи, а почеле су да излазе и књиге о њој, и тако је настала та историја читања о којој вечерас говоримо”, навео је писац и издавач Божовић.

У питању је збирка приповедака као колекција прича које проничу у дубину вечите и тешке литерарне теме - смрти.

“Данило Киш је одувек желео да пише о две велике теме, а то су - љубав и смрт. Та два аспекта се провлаче све време кроз његова дела. Све новеле у “Енциклопедији мртвих” посебно “Легенда о спавачима” и “Симон Чудотворац” представљају заокружену причу о људској природи и животу. Такође, осим љубави и смрти, трећа велика тема код Киша је дефинитивно – сан, можда као друго лице смрти или идеја да ли је могуће реконструисати један људски живот”, рекао је Божовић.

Оснивач “Архипелага” је оценио да “Енциклопедија мртвих” има нови начин приповедања, као и Кишове друге култне књиге - “Гробница за Бориса Давидовича: седам поглавља једне заједничке повести” (1976) – збирка приповедака, и “Час анатомије” (1978) – полемике, где је увек успевао да сусреће чињенице са имагинацијом, древне истине и модерна искуства, и користи документаризам у својим причама.

Новеле у књизи “Енциклопедија мртвих”, како је сам писац говорио, „у знаку су једне теме коју бих назвао метафизичком; од спева о Гилгамешу, питање смрти једна је од опсесивних тема литературе“.

“Тако је сама књига прошла кроз разне историјске и књижевне епохе, и биле су велике полемике о њој управо због те теме о смрти. Слично као и раније са “Гробницом за Бориса Давидовича”. Он је бранио право на своју књижевност, своје дело, стваралаштво. Тако је оригинално имао у књизи причу назива “Сахрана курве”. Међутим, сугерисано му је да промени такав наслов. Киш то није желео, једноставно није пристајао на било какву цензуру. Онда доста касније, одлучио је сам да промени име те приче у “Посмртне почасти”, како се данас и зове у збирци. Али, он је тада сматрао да је имао право да мења по свом нахођењу, док онда није хтео, јер му се чинило да је то политичка одлука и притисак”, открио је Гојко Божовић и убрзо истакао суштину.

“Данило Киш је увек желео да пише само о истини, макар то изазвало велики отпор јавности, посебно је то евидентно у “Енциклопедији” и “Гробници за Бориса Давидовича”, закључио је Божовић.

Својевремено је и сам Данило Киш представио виђење и анализу свог ремек дела.

“То је књига о љубави и смрти, и усудио бих се да кажем да се пажљивијим читањем може открити да су ерос и танатос, као теме које се повлаче кроз све моје књиге, овде дошли до неког пунијег израза. Мислим да је то основна ствар коју бих могао рећи о значењу “Енциклопедије смрти”, говорио је Киш.

Тамара Крстић је нагласила да је “Енциклопедију мртвих” читала са великим узбуђењем и страшћу и истраживала шта је то енциклопедично у тој књизи која је оставила на њу различите боје, утиске, укусе.

“Књига представља ођек на све шта се дешавало на крају 20. века. Кад посматрате из овог угла света, ту има више константи, ту је и библијско време, и 15. век, за много тога се мозете ухватити”, рекла је Крстић.

Она је навела да види слична прожимања ове књиге са Кишовим делима – романима “Мансарда: сатирична поема” (1962) или “Башта, пепео” (1965), мада види и блискости са ликом Андреаса Сама, чувеног дечака и наратора из збирке новела “Рани јади: за децу и осетљиве” (1970).