Нестандардне визије светова будућности: Голи гласови

Својим првенцем-збирком прича „Мануфактура Г“ (2010) и романом „Огледало за вампира“ (2012) Сарајлија спремно и спретно зарања у непознато, те својом инвенцијом и свежином разгаљује знатижељне читаоце нудећи им право литерарно уживање - неуобичајено, ван жанровских стандарда, надахнуто, духовито и врцаво.

Тим смером и маниром Сарајлија наставља и у новој књизи „Голи гласови“ („Еверест Медиа“, 2017) која је - запазимо то и истакнимо - (поново) збирка прича тако ретких у данашњем ултимативном добу романа. Напоменимо да Сарајлија исписује приче иако је већ досегао, врло успешно, хоризонт романа, тог наводног врхунца прозног стваралаштва. Љубитељима древне вештине причања прича може само импоновати што се писац вратио примарној форми приповедања, и то у распону од минијатуре и кратке приче до приповетке. У свакој од њих Сарајлија демонстрира своју дисциплину, способност да дело развија и прилагоди форми - а она је изузетно захтевна у краткој причи - односно да контролише приповедне токове и њихове тензије. Зато ће ударна реченице минијатуре ођекнути кад и како ваља остављајући блесак-ођек који оштро осветљава и мења све до тада прочитано. У приповестима ће се, пак, густо и богато сплести и расплести приповедне линије тако да читалац буде изненађен и зачуђен и, коначно, врло задовољан широким тематским и стилистичким захватима.

У неколико, од укупно петнаест прича, Сарајлија сигурним потезима изводи „стилске вежбе“ на препознатљиве мотиве дајући читаоцу могућност да „обнови и утврди (жанровско) градиво“ и осети се (колико-толико) сигурним на познатом терену. Но, то је тек загревање за приче у којима се нуде - откривају другачије, нестандардне визије светова будућности и будућности светова. У таквима има сјаја нових технологија са мноштвом заслепљујућих достигнућа, али и (превише) мутација и изопачености, деградације и декаденције јер сваки напредак неминовно узима данак: што у крви и страдању, што у залудном трошењу оних који са њим не могу да држе корак. Коначно, будућност није самоникло монолитна; она има своје корене, споја старо -традиционално са неумерено - савременим. А линија споја и разграничења ових принципа у „Голим гласовима“ најочитија и најживописнија је на далекоисточним земаљским просторима.

Колико год друштва будућности била егзотична и препуна могућности на њиховим широким, мочварним маргинама живи у незнању, беди и болести или у самоодабраном бунтовном одбијању конвенција, непрегледно мноштво маргиналаца, отпадника, „понижених и бедних“. Нове породичне и социјалне форме и интеракције изродиће обрасце готово непојамне сложености који ће изменити психолошке профиле личности придошлих генерација. Сарајлија храбро исцртава те различитости спреман да зарад уверљивости литерарне слике подигне нивое спознаје и разумевања написаног што тражи појачани читалачки ангажман који подразумева и учешће у литерарном експерименту - егзибицији праћења догодовштина литерарног ентитета имена Моритомо, који своју инкарнацију има у прози и поезији Слободана Шкеровића. Тако се у овој књизи ствара паралелна лична историја (анти)јунака пустолова-филозофа-враголана исписана фрагментима-епизодама из погодбеног животописа.

Речју, „Голи гласови“ Адријана Сарајлије су племенита мешавина узбудљивих визија ствараних на темељима научне фантастике, магијског реализма и хорора, без робовања једносмерном узрок-последица приповедачком шаблону, са неспутаним, одважним поигравањима језиком, илузијама и алузијама односно вишеструким значењима.      

Илија Бакић