Горан Петровић представио два нова романа

Уочи 65. Београдског сајма књига, писац је у књижари Делфи СКЦ у Београду говорио о постепеном стваралаштву овог будућег серијала, за који му је било потребно јако пуно стрпљења и посвећености.



“Прве белешке, записе, идеје, имао сам пре те 22 године, и знао сам да ме чека велики изазов. Замишљено је да то буде Роман делта, како сам га назвао, односно читав циклус, венац, где се та дела уливају, сенче. Сви романи имају своје токове и циклусе, различите приче се одвијају и обухватају период од 600 година, као када се Дунав гледа у почетку као поток, а онда даље у Румунији постаје река, и има своје токове”, најавио је Петровић своја капитална дела у издању београдске куће “Лагуна”.



Наслови “Папир” и “Иконостас” су прве две приче, односно две целине, велика поглавља у Роману Делти чувеног писца, као универзум алегоричних приповести чија се радња одвија од средњег века до данас.



Прича о једном догађају у ренесансној Италији инспирисала је Петровића да приповеда “Папир” и уобличи га у вишеслојну и духовиту метафору о сменама живота и смрти, о тајнама писања и уметничког стварања.



Како је књижевник навео, све наредне књиге ће се разликовати и по обиму, те су тако “Папир” и “Иконостас” нешто краћа дела, док ће трећи том у настајању бити знатно дужи од prеthodna два.



“У романима се радња креће од 15. века, затим се провлачи кроз 17. век, и даље нас води крајем 19., 20. и улазимо у 21. век, а можда буде и једна футуристичка прича. Такође сам замислио да пружим велики простор у свим књигама, ван наше земље, тако да је “Папир” смештен у Италију, а “Иконостас” у Грчку, док ће трећа бити у Литванији, даље је ту и Цариград”, објаснио је књижевник, узбуђен и поносан што су се коначно појавиле две нове књиге након толико година стварања.



Према сопственом признању, добитник НИН-ове награде за роман “Ситничарница Код срећне руке” (2000) ни сам није сигуран колико ће књига написати у овом великом пројекту из неколико томова, прво је мислио да ће бити 10, онда 12, да би духовито одредио да ће сигурно написати више од 10, а мање од 100 романа.



“Више волим да причам о делима која су тренутно у настајању, него о онима која су већ изашла. Не знам за друге писце, али ја се тако осећам. Три или четири књиге ће бити смештене у Средњи век, а има разлога зашто сам почео од 15. века. Наиме, тада нестаје Деспотовина Стефана Лазаревића и тим губитком и пружањем земље у руке Угарима, ми смо сви изгубили додира са западном цивилизацијом, хуманизмом и ренесансом. Када је она престала да постоји, чини ми се како се управо то десило, а тај губитак никад нисмо успели да преболимо”, анализирао је суштину Петровић и напоменуо да се свакако бавио историјским истраживањем, али да није тако врхунски енциклопедиста какви су били Умберто Еко или наш Милорад Павић.



“Почетак објављивања овог циклуса планирао сам да покренем пре 10 година. Ипак, сада је изгледа дошао тај тренутак. Правио сам паузе од годину или годину и по дана. Може се рећи да касним читаву деценију. Неке од књига су при крају, један део на пола пута, а има и оних које су само на нивоу идеје, бележака”, открио је значајан писац родом из Краљева, где је дуго радио као главни уредник часописа "Повеља" њихове градске библиотеке.



Такође, у каријери је био библиотекар у огранку градске библиотеке у Жичи, код истоименог манастира.



“Ево пре неки дан сам добио од “Лагуне” ове две књиге и нисам ни стигао да их омиришем. Како сам раније био уредник, волео сам мирис папира, штампања, навикао сам на то, и онда ми помало недостаје, па сада могу барем своје књиге да осетим”, испричао је писац, који је студирао југословенску и српску књижевност на Филолошком факултету Београдског унивезитета.



На Сајму књига Горан Петровић ће потписивати читаоцима своје две најновије књиге, за које каже да се апсолутно могу читати независно, не мора да се прати као серија, нити да се иде хронолошки.



“Истина, има нечеге што их спаја, постоји везивно ткиво, присутни су ликови који се даље прожимају кроз нове циклусе, а и читаве породице пратим кроз тај венац. Читао сам помало и савремену белетристику, не да бих имао инспирацију, већ да усвојим лексику, која ми је потребна. Сада могу рећи да ће ми седма књига сигурно бити централна”, најавио је Петровић и онда приближио то књижевно поглавље.



“Радња ће бити смештена на железничкој станици. Свуда где сам путовао за последњих барем 20 година, од Техерана до Сенте, волео сам обавезно да обиђем и - железничке станице. Та места толико повезују људе, на посебан начин. Тако и књижевност више него икада повезује људе”, сматра краљевачки писац.



Приповест из домена фантастике “Иконостас” представља иконе које ће на свом путу доживети разне невоље, Турци ће да их пресретају, нападати разбојници, морска чудовишта, али и временске неприлике.



Верници ће иконе дочекивати и клањати се, многе ће се заувек изгубити, а у деспотов двор ће стићи само једна, оштећена и скоро непрепознатљива, до те мере да ни деспотров саветник Константин Филозоф неће знати о којем светитељу се ради.



Аутор је оценио да се може наслутити известан тон у овим делима као у његовом ремек делу “Опсада цркве Светог Спаса” (1997), али како каже - “једно је световно, друго је духовно”.



“Разлика је у томе што сам при писању “Опсаде” имао ограничења, тако да не можете сместити у манастир оно што бисте могли у град, престоницу, на улицу. У новим књигама постоје већи и мањи нивои фантастике, епски занос, надам се да има и духовитости”, приближио је Петровић свој пројекат и додао да “Папир” има неку Бокачо атмосферу.



Током трајања Београдског сајма књига, од 23. до 30. октобра, нове књиге Горана Петровића биће у понуди “Лагуне”, као и током Сајамских дана у свим књижарама Делфи и Лагуне, који су почели 14. октобра и трајаће дан након завршетка Сајма књига (31.10.).



Петровић је објавио у свом опусу - књигу кратке прозе “Савети за лакши живот” (1989), романе “Атлас описан небом” (1993) и “Испод таванице која се љуспа” (2010), збирке приповедака “Острво и околне приче” (1996), “Ближњи” (2002) и "Разлике" (2006), колекцију изабране кратке прозе “Све што знам о времену” (2003), драме “Скела” (2004) и “Матица” (2011) - играна у Атељеу 212, дело “Претраживач” (2007), и друге.



Књиге су му штампане у преко 40 издања, а романи су му објављени у преводу на руски, француски, италијански, шпански и бугарски језик.



Према роману “Опсада цркве Светог Спаса”, а у драматизацији и режији Кокана Младеновића, у Народном позоришту Сомбор постављена је истоимена представа.



Горан Петровић је добитник књижевне стипендије Фонда Борислава Пекића, и многих награда - „Меша Селимовић", „Борисав Станковић", „Рачанска повеља", „Златни бестселер", „Виталова” и „Просветина", као инаграда Народне библиотека Србије.